Кад дедине машине поново прораде...

Ана је економиста, њен супруг Александар механичар. Заједно су кројачи. Kожарски занат наследили су од деде који је скоро пола века био најпознатији мајстор у Kалуђерици. Из шале су предратне машине извукли из подрума и себи пронашли радно место.

„Стално смо трагали да нешто радимо, с обзиром да имамо то доступно зашто не би пробали. Почели смо пре шест година. Супругов деда је радио то раније и ми смо ето, дошли на идеју чисто да то пробамо. Имали смо доступне две машине. Хоби прво, касније је постао и посао који једино радимо“, објашњава Ана Ерчић.

Без трунке знања о кожарском занату, и ни дана праксе Ерчићи су стрпљиво учили прве цаке.

„Неке цаке нам је показала супругова баба, пошто је и она то раније радила са дедом а ово остало смо нашли на Јутјубу, крали смо и цаке неких старих мајстора које смо упознавали кроз све ове године, тако да неко вам каже нешто и неко други вам каже нешто тако да смо упијали“, сећа се Ана.

А кад су открили мајсторске тајне, било је потребно време и да занат почне да доноси новац. Посао су почели да шире тек после четири године.

Осим дединих машина са којима су започели посао, Ерчићи су нарочито поносни на „сингерицу“, коју су пазарили како се посао ширио. За њу кажу да може да сашије шта год пожеле.

Шили су најпре каишеве, а потом су уследили већи кожни комади које данас продају на интернету или на базарима.

На питање шта је било најтеже направити од коже, Ана одговара да је то била прва женска торба коју су правили чак четири дана.

Прецизност и стрпљење у овом послу су, кажу, најважнији. Ситуација на тржишту коже у Србији није најсјанија, али их то не омета у мисији да буду сами своје газде.

„У томе и јесте предност свега овог, баш то неко радно време које ми можемо да организујемо, опет та нека специфичност је што ту неку нашу креативност испољавамо у овом нашем послу, дефинитивно радимо оно што нам се свиђа, што волимо“, наглашава ова предузетница из Калуђерице.

И баш зато су задовољни како се посао развија. И даље уче и усавршавају се на дединим машинама и маштају о дану када ће посао из кућне радионице пренети у свој локал.