Посао јој „стао на жуљ“, па је одлучила да му доскочи

Жуљ који су јој направиле неудобне ципеле био је довољан да филолошкињу Драгану Пилиповић одведе у предузетниче воде. Kако је завршила енглески и руски језик највећи део каријере провела је радећи у туризму у Русији. По повратку у Србију 2010. године запослила се у једној компанији. А онда је схватила да је осим ципела жуља и радно место.

„У једном моменту када сам остала без посла решила сам да направим те моје сандале које су ми биле давна замисао и кренула сам да истражујем како се то заправо ради и уопште нисам имала идеју како се праве ципеле“, сећа се Драгана.

Идеју није имала, али јесте радионицу – наслеђену од брата који се бавио прављењем намештаја. Знање је стицала код разних мајстора за обућу, а прве ципеле је направила пре четири године.

Ипак, признаје да тада није била задовољна обликом па је наставила да усавршава модел заједно са мајсторима, а од тада је научила да је за добру ципелу важно имати добар калуп.

„Када погодите калуп и када испробате довољно пута то је то, то је најбитније. Тада добијете прототип на основу ког правите све остале ципеле“, објашњава филолошкиња у свету обућарства.

А чак и када је направила ципелу о којој је маштала јавио се други проблем. Kако и коме је продати. Могућност за пласирање производа потражила је на једном дизајнерском базару.

„Тада су људи први пут могли да виде, да пипну, да осете и тада сам добила прве позитивне коментаре и то ми је био подстицај да идем даље, ето тако се све некако завртело“, сећа се Драгана.

А да би наставило да се врти планира да своје производе пресели на интернет.

„То је нека будућност и много је лакше продавати нарочито једноставније ствари, већа је публика, може да се прошири тржиште и волела бих да ме неко препозна да изађем ван Србије, то бих заправо волела“, искрена је Драгана.

Бити предузетница у Србији за њу је изазов. Ипак, истиче да уколико радите у бранши која изворно није ваша, онда морате бити спремни на стално усавршавање и учење.

„Не размишљам стартешки, то није мој склоп ума, тако да је мени то највећи изазов, ја ћу направити шта год и оно што не знам научити организоваћу све, али тај део захтева посебну пажњу захтева консултације са стручњацима из те области, са књиговођама са економистима“, објашњава обућарка. 

Иако тренутно не живи само од овог посла, пристојно зарађује. Kаже да јој већу срећу од зараде доносе жене које се поново враћају њеној обући.