За стапарски ћилим некада јутро земље, а данас...

До 2000. године, само је она у Стапару, селу покрај Сомбора, знала како се тај ћилим тка. Стапарски ћилим, препознатљив по цветним мотивима, венцима цвећа и ружа од 2016. године заштићен је као нематеријално културно добро и раније је био симбол богатих кућа и имућних великопоседника.

Много таквих ћилима, од своје 13. године, ткала је управо Смиљка. Овај тежак посао научила је од мајке и тако се „магија ткања“ генерацијама преносила са колено на колено.

Бака Смиљка се присећа, и како би рекли Стапарци, дивани о свом животу, док искуство живота преноси на ћилиме и показује репортеру Танјуга како се тка.

„Ја сам у ткању јако уживала и волела сам то да радим, а данас, у Стапару мало жена тка. Некад се могло купити јутро земље за пар ћилима, сад га нико не купује па се и не тка“, каже Смиљка.

Иако „гази“ 81. годину и сада не ради овај посао, нема никога да научи јер, каже, више нико у Стапару, не тка ћилиме.

„Раније је Стапар био пун ћилима, а сада се слабо купује“, прича Смиљка.

Присећа се да је један ћилим умела, због сложености шара, да тка и по месец дана.

Седела је за разбојем, каже, и по цео дан: „Раније је био обичај у овом крају да се куму на венчању дарује баш ћилим па сам многима ткала ћиломе за ту прилику.“

Ипак ткачку колонију у Стапару посетила је „срце вуче да види како ће то све изгледати и ко ће све доћи“.

Данас, ова традиционална рукотворина из западне Бачке, постала је неизоставни део протокола републичке, покрајинске владе и Народне скупштине и као дипломатски поклон отпутовао је у многе делове света па је тако завршио и у рукама принца Чарлса који је пре две године посетио Србију.

У колонији у Стапару, своје радове изложила је и сликарка Цецилија Милер из Сомбора која је члан удружења „Стапарска ружа“.

Цецилија слика уљем, акрилним бојама, осликава свилене мараме...

„Сликам на платну, картону, стаклу, а до сада сам имала 20 самосталних изложби“, описује свој рад и искуства Цецилија Милер.

Како каже, понекад неко од својих уметничких дела успе и да прода, кад се укаже прилика и јави се купац.

Поред штанда са њеним радовима, радове је изложила и Марија Кам, чланица удружења „Сувенири Подунавља“ из Сомбора, која се бави такозваном техником „жакар ткања“ на ручним разбојима.

Они датирају још из 1872. године, а производи од ручно тканог свиленог дамаста праве се у различитим димензијама и углавном су то надстолњаци, столњаци, салвете... и ова техника ткања присутна на свету једино у Бездану, селу поред Сомбора.

Занимљиво је да се овај оригинални „жакар“ разбој налази у радионици дамаста у Бездану и још увек је у употреби, док се други такав примерак налази у музеју Лувр у Француској и служи као експонат.

„Некада смо опремали хотеле, ресторане, апартмане и 90 одсто производа било је за ту намену, а данас је мало другачије, правимо поклон-гарнитуре и више се за наше производе интересују приватна лица па их радимо по жељи купца“, каже Марија Кам.

Како каже Марија, производи из овог краја су препознатљиви, али је потребно радити на промоцији како би се сачувала традиција.

Иначе, ткачка колонија у Стапару је традиционална манифестација чији је циљ очување културног наслеђа Војводине и економско оснаживање жена као и обнова аутентичних локалних брендова попут стапарског ћилима.