У срцу Рура: Есен – велеград од угља, челика и молитве

Ако долазите овамо са југа, значи да сте већ прошли и Диселдорф и Дуизбург. Воз улази у срце Рурске области. Она је била симбол свих успона и падова Немачке у последња два века. Чим сиђем са воза, Есен ми показује велеградско лице. На станичној згради пише „Есен – у срцу Европе“. Ако је тако, онда Европа има срце од угља и челика. То је оно што је Есен, са низом околних градова, начинило једном од највећих урбаних области нашег континета.

Кетвигерштрасе је улица која води ка центру. Педесетих година прошлог века затворена је за саобраћај. Иако је радни дан око божићних штандова у пешачкој зони мотају се људи.

Есен сматрају незваничним главним градом Рурске области. Пре 15 година је град имао част да у име целе области буде проглашен престоницом европске културе. Тиме се фокус померио на индустријску културу и наслеђе. А тога у кругу од стотинак километара има више него било где у Европи.

Ипак, у корену града није рад већ молитва – насеље се развило око женског манастира, подигнутог 850. на узвишењу изнад реке Рур.

После су се у вароши развиле и радионице оружја, а почетком индустријализације отворени су рудници, ницале су високе пећи. Есен се најбрже развио у тадашњој Немачкој.

Немачки цар Вилхелм I није случајно на главном тргу приказан у победничкој пози на коњу. Какве то везе има са Есеном? Па има. Уједињење немачких земаља у Немачко Царство под доминацијом Пруске историјски не би било могуће без немачке победе у рату са Француском 1871. А та победа не би била могућа без топова које је у Есену производила фабрика оружја Круп. Историчари кажу да су Крупови челични топови имали двоструко већи домет од француских топова од бакра.

Зато ме није изненадило да је нешто даље, на главном тргу, испред најстарије цркве у граду – Маркткирхе – постављен споменик Алфреду Крупу. Тај човек који је рођен и умро у Есену направио је у 19. веку од фирме „Круп“ највећег произвођача точкова за вагоне, али и највећег произвођача оружја на свету. Он је у својим фабрикама први увео здравствено осигурање. Градио је станове за раднике. Есен без породице Круп не би био то што јесте. Зато на постаменту пише: „Алфреду Крупу, захвалан родни град“. Мада, ако ћемо да терамо мак на конац превод речи „Ватерстадт“ би био отприлике „отечествени град“.

Цркве у безбожном граду

Овај град свакако има хришћанске корене. Али има и историју сукоба. Грађанство је добрим делом прихватило протестантско учење, цркве и манастир су дуго остали католички. Есенска катедрала је четврта по реду католичка црква на истом месту, на којем се људи моле већ 12 векова.

Мада је сама катедрална црква занимљива, једнако као и фонтана, скривена вашарским кућицама, мене је привукла група скулптура испред старог платана. Каменом Исусу на крсту друштво праве разапети Дисмас, благоразумни разбојник који је поверовао у спас, са његове десне стране и разапети Гестас, који му се изругивао, на левој страни.

Ову групу разапетих створио је вајар из Диселдорфа Дитрих Мајнардус 1846. године. Пре десетак година су рестауратори пажљиво очистили и окрепили камен пешчар, којем је добрано наудило то што је провео век и по на отвореном.

Одувек сам имао симпатије за слабије, скрајнуте, за оне које природа није обдарила, којима је судбина наменила ружне улоге. Тако се мој поглед зауставља на Гестасовом лицу. Шта му је требало да се изругује у часу када се епоха ломи на двоје, јер на крсту до њега умире човек који ће покренути највећи талас вере у историји? Гестас не уме да препозна знаковље времена, а и њему је на Голготи време на измаку. Да ли је ико икада написао молитву за Гестаса?

Пренем се из ових историјско-теолошких сањарија. Унаоколо је све више људи, улице су украшене, Есен свим својим вашарским украсима стреми Божићу.

У центру ми је заправо најинтересантнија старокатоличка Црква мира. Њена градња је окончана 1916. усред Првог светског рата. Раније су верници старокатоличке заједнице делили цркве са протестантима и католицима, али то није поправљало међусобне односе.

Први ватикански сабор је започет 1869. а прекинут 1870. када је Италија уједињена, а Папска држава сведена на Ватикан, минијатурну државу унутар Рима. Ипак, једна од одлука Сабора имаће погубно дејство на јединство католика – догма о папиној непогрешивости. У низу западних земаља одвајају се делови католичке цркве и формирају старокатолички покрет. Старокатолици су по народном језику у литургији, одбацивању целибата заправо блиски источним црквама.

Ово црквено здање је најважнија сакрална грађевина немачког југендштила. Препознајем сродност са „Москвом“, данашњим хотелом који је завршен 1908. као „Палата Росија“ и остао једини славни примерак београдске сецесије.

Још једна црква је на мом путу. Боље речено – бивша црква. Половином 19. века, када је Есен брзо растао, појавила се потреба за новом католичком црквом. Тако је подигнута црква Свете Гертруде Нивељске, коју поштују од Белгије па до ових крајева. Светица краљевске крви је заштитница путника, ходочасника, вртлара, ткаља, сиромаха, удовица и – мачака. Ова катедрала је прошле године продата да би се од ње направио културни центар Труди у којем се одржавају предавања есенске уметничке академије.

Град око којег су се некада отимали протестанти и католици, данас има више од половине становника који нису повезани ни са једном од тих хришћанских заједница. Шта ли би на то рекла Гертруда?

Вашар и позориште

Без обзира на верска питања свим становницима Есена очито се допада да проводе време на божићном вашаришту, а оно је заузело целу пешачку зону и главне тргове у граду. Немам намеру да се задржавам, толико тога ваља видети у овом граду.

Одлучио сам да вечерас поново навратим, када обиђем оно што сам наумио. Наилазим крај лепе зграде која је скоро у самом градском центру. Прилазим и схватам да је реч о позоришту.

Испред њега је скулптура Урана, висока четири метра. Настала је пре десетак година, аутор је познати немачки вајар Маркус Липерц. Уран је симбол небеског. А скулптура би требало да симболизује опраштање града од вађења угља испод земље. Образложење је једноставно, мада мало натегнуто: Рудари су се после смене радовали одласку на површину земље, поновном слободном погледу у небо. А сада више нема силаска под земљу, сад је завладао Уран.

Зграда позоришта подигнута је захваљујући великодушној финансиској помоћи богате удовице Вилхелмине Грило. Њен муж Фриц био је један од најмоћнијих фабриканата Рурске области. Обећао је свом родном граду – позориште. Није стигао да испуни обећање – пола године после седнице градске управе на којој је Фриц обећао великодушну помоћ, умро је. Али је његова удовица испунила његово обећање, па је 1890. настала необарокна грађевина без које Есен више не би био то што јесте.

Изнад позорнице су урезане Гетеове речи из Фауста: „Слободу за живот заслужује само онај, који мора сваки дан да је осваја".

У потрази за старим Есеном

Упутио сам се ка железничкој станици.

Положај Есена у центру индустријске зоне, челик, фабрике оружја, све је то донело злу коб граду у Другом светском рату. Савезничке бомбе су сравниле са земљом и градски центар и индустријске зоне. Нешто од тога је обновљено после рата. Али углавном су подизане нове, модерне, функционалне зграде. Стари Есен је постао авет, која живи у сећању преживелих.

Једно градско подручје, на двадесетак минута шинобусом од центра, остало је нетакнуто. Тамо се можда може наслутити, шта су неке од градских четврти биле пре рата.

Сео сам у градски воз и после краће вожње обрео сам се у Кетвигу, бившој вароши, а сада јужној четврти Есена , на самој обали Рура.

Пошто је у околини била развијена текстилна индустрија, савезничке бомбе су овде ретко падале. Варош је била самостална све док је оближњи Есен није административно прогутао – тек 1979.

По свему се види, да је овде живот текао спорије. Куће су по својој комбинацији дрвеног костура и камених кровних плочица сличне кућама у варошима побрђа између Рура и Рајне. На први поглед ово место ме је подсетило на Бенсберг код Келна или Линц на Рајни.

Прочитао сам у хроникама места да су се грађани узалуд референдумом бранили од административног прикључивања Есену. Овде је већина становника још од 17. века пристала уз протестантску цркву.

На улазу у варош пружио се стари мост преко „Млинарског канала“. Са њега се пружа поглед на канал покривен жабокречином и живописне куће на обали.

Узбрдо води уличица оивичена кућама које, за разлику од људских лица, доживљавамо као лепе јер су – старе. Нашминкане, али помало рахитичне.

Касна јесен је пуна драге сете ако, као сада, сунце извири иза сивог покривача и помилује старе улице. Радни је дан, мештани иду спорог корака за својим пословима. У сокацима су ресторани још увек затворени. Иза њих је сигурно успешан викенд, јер овамо свакако похрле људи из велеграда на излет. После шетње променадом поред Рура, процуњају по старом граду и седну негде да се окрепе.

Драго ми је што сам видео и ово лице Есена. Управне зграде и фабрички димњаци дуго су стварали општу слику Рурске области. А Кетвиг ми каже да се живот мимо главних урбаних артерија понекад развије капиларно и – ако има среће као ово место да га заобиђу ратне катастрофе – постане нехотично нека врста времеплова. Овде могу да замислим векове који су се слагали један на други као листови у хербаријуму.

Враћам се према Есену. Сунчево светло се већ накосило. Дани су све краћи, ваља ми пожурити на последњу станицу мог данашњег путовања.

Трамвајем се возим кроз предграђа на север. На станици Цолверајн (Zollverein) – у преводу је то Царинско удружење – излазим да бих посетио „Најлепши рудник мрког угља на свету". Сада је тај комплекс заштићен као изузетан објект индустријске културе и на Унесковој је листи светске баштине.

То је своједобно био највећи рудник мрког угља на свету. Радио је од 1851. до 1986. Рачунам. Када сам ја славио дипломски у Сарајеву, овде су рудари последњи пут прошли кроз ову капију. Шкрипећи зубима и гутајући кнедле. Не верујем да су мислили на Урана, бога неба у грчкој митологији. Али им је онај вајар у центру Есена приписао задовољан поглед у небо – јер никада више неће морати да сиђу под земљу.

Капија са стражарницом у којој никога нема сада води у сређени комплекс са неколико музеја. Ућићу унутра да бих тамо провео неколико сати.

Кад сам изашао из огромног комплекса зграда већ је био мрак. Шта сам унутра видео испричаћу неки други пут. Враћам се према центру замишљен. Кроз прозор трамваја гледам у скоро па касарнске низове двоспратница. Рударске спаваонице. Без рудара. Обећао сам јутрос себи да ћу поново да прошетам есенским божићним вашаром и да ћу да пробам кобасицу од дивље свиње коју сам видео на једном штанду. Код Већнице излазим из подземне железнице као из окна и урањам у море светла.