Барбадос, крушка с укусом соли, асфалта и пластике

Острво Барбадос – спој тропских плажа и брадатог дрвећа. Када су се португалски једрењаци око 1536. године први пут приближили непознатој обали, морепловци су толико били задивљени необичним дрвећем фикуса коме са грана падају беле влакнасте нити све до земље да издалека изгледају као огромна брада Деда Мраза, па су острво назвали Ос барбадос, што значи брадоња.

На једином међународном аеродрому овог острва неће вас дочекати брадати фикуси, тако да данашњи посетиоци прво угледају пластичне палме. Нема ни тропских заносних лепотица, већ су и оне од пластифицираног картона: изрезане у природној величини, заустављене у покрету врелог плеса. Разиграна дама у цветној хаљини усликана је и овековечена у пластици са киселим полуосмехом, као да јој је неко свом силином управо стао на ногу.

Пластика: Ја волим Барбадос

Испод пластичне палме на којој пише Ја волим Барбадос, на аеродрому је заустављена у трку и Саде Вилијамс. Освојила је бронзану медаљу на четиристо метара на Светском шампионату 2022. године и злато на Играма Комонвелта 2022. године, поставши прва жена која је постигла овакве спортске успехе.

Границу пролазим брзо и лако. Грађанима Србије, као и већини грађана света, није потребна виза за краткотрајне туристичке боравке. На Барбадос сам дошао из САД, где ме је на излазу зачудило одсуство граничне контроле.

Исто ће се касније догодити и при одласку са овог острва: авио-компанија пријављује граничној контроли ко је укрцан у авион и никакво заустављање, печатирање нити било која друга процедура није потребна на излазу из земље.

Од лета сам огладнео и на самом аеродрому засео у „Чефете“, барбадошки ланац ресторана брзе хране распрострањених широм острва, због којег овде ни „Мекдоналдс“ ни „Бургер кинг“ не могу да освоје већи део тржишта. Основао га је Сиријац са суседног острва Тринида Асад Џон Халуте 1971. године.

Мало квалитетне пилетине, роштиља, пице и сендвича, прави печени кромпир уместо помфрита и увек одвојен простор за дечију игру освојили су барбадошка срца још пре неколико деценија, као и хуманитарно ангажовање власника. Иако је плата у овом ресторану ниска за локалне стандарде – око хиљаду америчких долара месечно (већина становништва зарађује око 1500, а најбољи послови су плаћени и до 5000 долара), без тог прихода број бескућника на Барбадосу би се значајно увећао.

У туристичком рају, на главном тргу у престоници Бриџтауну сваке ноћи, у трави и по клупицама крај споменика минулим биткама и независности заноћи десетак бескућника. Једне вечери цео главни трг је био пун људи. Пришао сам да питам шта се догађа. Рекли су ми да деле бесплатну вечеру и да станем у ред... Наравно, то нисам учинио, али ме је тај позив штрецнуо. Многи се боре да одрже главу изнад површине финансијског потопа. Чак и лепо обучени често опстају на тако танкој нити, да им једино бесплатан оброк гарантује да на починак неће отићи гладни.

Мали аеродром препун је изненађења

Једна табла упутила ме је до хангара у којем је изложен оригинални конкорд! Бритиш ервејс је овом летелицом, познатом као Алфа Ехо, једном недељно повезивао Барбадос са Лондоном од 1977. до 2003. године. Тиме је Барбадос Британцима постао једна од омиљених туристичких дестинација. Ово острво је дугачко тек нешто више од тридесет километара и конкорд је целу његову дужину прелетао за мање од једног минута.

Барбадос је изабран за ове летове због погодног географског положаја и развијене инфраструктуре. Пут до Лондона је скраћивао са девет сати на три сата и педесет минута. Пензионисани авион сада је споменик који подсећа и на дубоке везе Барбадоса са његовом некадашњом престоницом, одакле су и дан-данас најповољнији и најчешћи летови до овог острва.

Конкорд је толико допринео развоју туризма и самог аеродрома да га је британска авио-компанија када је одлетео у пензију позајмила аеродрому да сведочи о славној историји. Дугачак натпис на месинганој табли у главном аеродромском холу у којем се мимоилазе путници који су тек дошли и они који одлазе, објашњава да тај авион запањујућом комбинацијом напредног аеронаутичког инжењерства и јединственог дизајна фасцинира људе из целог света.

Фотографије са дугачком, елегантном металном птицом

У току је реновирање „Искуства конкорд“, тако да нисам успео да уђем у суперсонични авион али су ме службеници аеродрома пустили да завирим у хангар, осмотрим и фотографишем се са дугачком елегантном металном птицом која је летела чак до 2.180 километара на сат, два и по пута брже од просечних авиона, дупло брже од звука, и сличном брзином трошила гориво и загађивала околину. Сазнао сам да су карте за последње летове биле око тридесет пута скупље него за регуларне летове, да је летео на ободу атмосфере, на граници са свемиром, да се под топлотом и брзином током лета издуживао читавих осамнаест центиметара...

„Конкорд је бог неба“, речи дизајнера Џонатана Глансија изречене по слетању последњег конкорда, истакнуте су на великом паноу поред легендарног авиона. Уз то стоји реченица да је конкорд постао „тријумф математичког вајарства”, те да су конструктори маштали о авионима налик свемирским летелицама, а будућности су били потребни авиони налик аутобусима.

Завршавам посету конкорду у журби. Купујем телефонску картицу, плаћам је тридесет евра, али не успевам да је активирам. Ни продавци не успевају да је учине употребљивом. Остајем без мапе града и могућности да контактирам хотел. Одустајем од јавног превоза и делим такси са неким Холанђанима. Изненађују ме уски путеви препуни рупа, гужва која се на њима зачас створила на правцу ка престоници. Шеснаест километара се возимо скоро сат времена, под сунцем које пржи и обзнањује да смо близу екватора.

Адамс: „Ово ти је дозвола“

Смештај на Барбадосу је највећа главобоља путника – цена је висока и не оправдава „луксуз“ који се добија. Зато већина туриста овде долази крузерима на којима бораве ноћу, а дању са њих само измиле до песковитих плажа.

Није могло да ме задовољи шесточасовно лешкарење и пливање у мору, дошао сам на Барбадос на десетак дана, да га истражим, упознам и заволим, па сам морао да пронађем смештај. Сместио сам се у центру старог дела Бриџтауна, далеко од плаже. Било ми је свеједно, јер планирам да колима обилазим острво.

Али, где пронаћи аутомобил? Дошао сам у јеку сезоне, па сам узалуд окретао телефоне десетак агенција. Одлучио сам да прошетам по предграђу. Тако сам наишао на „Адамс рентакар“ у муслиманском делу престонице. Пробудио сам Адамса, Пакистанца у сивој тоги и са седом брадом до груди, који ми се обратио на енглеском са чистим британским акцентом. Цена коју ми је понудио учинила ми се превисоком. Решио сам да наставим потрагу за аутом, али сам убрзо схватио да овај човек држи неколико различитих паркинга и агенција по целом Барбадосу.

Његов отац се овде доселио пре више од пола века и развио бизнис до неслућених размера – на острву на којем нема више од сто хиљада аутомобила, Адамс поседује најмање хиљаду. Стекао сам утисак као да је преко радија свима јавио да тражим аутомобил и да не смеју да ми понуде нижу цену од његове. Где год бих се појавио, људи би га позвали, углавном причали на арапском, не знајући да ја овај језик помало разумем.

Саопштавали су ми сулуде цене, па сам убрзо посустао и вратио се код Адамса. Да би се возило на Барбадосу потребно је издавање локалне дозволе. Наплатио ми је десет евра, издао ми папир који је он потписао и рекао ми – Ово ти је дозвола.

Само за искусне пливаче

Био сам уморан, па сам се одвезао на најближу плажу. Острво је окружено Атлантским океаном, иако је део карипских држава. Обликом подсећа на крушку. Источна обала окренута је отвореном океану, а то значи – велики таласи и купање само за искусне пливаче. Ја сам стигао на западну обалу која се може похвалити савршеном свежином мирног мора и најлепшим заласцима сунца над океаном.

Док упијам топлоту песка, хлади ме слани морски ветар. Замислио сам како небом у секунди прелеће конкорд, за који кажу да ће, преобучен у модерно рухо, поново полетети за коју годину. Замислио сам и пирате из прошлости којима је ова обала била омиљени дом. Једно малено острво на другом крају света већ ми је првих сати боравка наговестило да је посебно, пуно разноврсног богатства, топлине сунца, јединствене вегетације, занимљиве прошлости и довитљивих мештана.

Барбадос је пун изненађења, Барбадос је сочна крушка у којој сам одмах приметио и црва, али ми није засметао, напротив. Насмеших му се, свестан да је и он део другачијег живота који тек треба да упознам и заволим.