Источни Барбадос - ветрењаче из 18. века, рушевне цркве и пусте литице Атлантика

Трома крила камене ветрењаче врте се над плодним брдашцима источног Барбадоса. Лако је замислити славног витеза како на коњу јаше кроз ове пределе, зато ово острво називају земљом Дон Кихота. Претходних векова је изграђен велики број ветрењача како би прерађивале шећерну трску. Често су у лошем стању па међу палмама, на узвишењима, сада оне изгледају као Дон Кихот.

Каменим телима и остацима дрвених крила подсећају на упорне храбре борце рањене у јуришу, на неминовне промене али и прохујало време, које их је жестоко ранило, али није успело да их савлада.

Расцветала пузавица љубичастих цветова окружила је порушене зидине кућа робовласника и робова на некадашњој плантажи шећерне трске, направила рам за романтизовану слику прошлости. Моћи природе и заборава као да су исправиле неправде и увеле једнакост, поравнавши много шта.

Историја једне од највећих ветрењача на Карипским острвима

Црне птице великих крила надлећу ветрењачу, слећу јој на кракове као на раширене руке. Можда су и оне знатижељне да сазнају понешто о историји сивог каменог здања што се савршено угнездило између плавог неба, мора, зелених поља трске и шума.

Ветрењача Моргана Левиса једна је од највећих ветрењача на Карипским острвима, једина сачувана у целости и једна од две последње на свету наменски направљене за прераду шећерне трске које и данас врте свој троми воденички точак. То чини само за туристе, сваког викенда током туристичке сезоне.

То је једна дама у годинама – саграђена давне 1727, проглашена је за једно од седам чуда Барбадоса, по угледу на седам светских чуда, а налази се и на полеђини новчанице од два долара. У доба када је грађена, овде није било цемента, па је камење повезано у ветрењачи мешавином беланцета и коралне прашине.

Метални зупчаници старе машине већи су од мене

Чим сам стигао послужили су ме соком од цеђеног воћа изниклог у овом дворишту и пружили заштитни шлем.

„Највећа опасност за главе туриста су сами туристи. Не гледају куд ходају а степенице до врха су уске са неколико пречага у које су људи редовно ударали главама. Молим те, узми ову заштиту твоје главе од твог немара, а нас тиме заштити од непотребног стреса“, саопштава ми насмејана радница.

Стара машина офарбана у плаво полагано окреће шкрипаву плочу. Метални зупчаници већи су од мене и на острву су омиљено место за селфије. Када зупчаници мирују, туристи се на њих ослањају, пењу а повремено их и грле. Ту је старински алат за поправку ових механизама: џиновски мајсторски кључеви и одвијачи виши од мене, које би тешко подигла и двојица људи.

Док сам се возио са краја на крај Барбадоса, за шта је отприлике потребно сат времена, ако се заглавите у гужви чак пола сата више, у неколико наврата сам прошао покрај запуштене цркве.

Светиње на Барбадосу су уредно одржаване, па ми је сцена напуштеног храма зараслог у тропску вегетацију привукла пажњу. Зауставио сам се да погледам Цркву Светог Јосифа и скренуо да се паркирам на травњак преко пута не знајући да је то део дворишта оближње куће.

Залајали су пси и зачас се појавио домаћин – дедица без мајице, са томпусом у устима и морнарском капом на глави.

Урушена црква

„Занима те наша рушевина?“, упита. Пошто ме је испитао одакле сам, што није било једноставно, јер је требало разјаснити да Сирија, Сибир и Србија нису исто, поклонио сам му једну српску новчаницу, а он ми је узвратио лекцијом из историје: „Изградили су је први досељеници Барбадоса свега четрнаест година по доласку на ово острво, 1641. године. Као и већину других светиња и ову је немилосрдно похарао ураган у два наврата – 1789. и 1831. године, када ју је скоро сравнио са земљом. Тад је никла зграда коју видиш… Урагане је преживела али не и путничке склоности земљишта“, збуни ме дедица.

„Путничке?“

„Земљиште је кренуло у шетњу! Појавило се клизиште испод цркве, видећеш да је зграда напукла на пола. Дошао си у правом тренутку, јер ће се ускоро потпуно урушити. Отворена су врата, уђи, осмотри али се не задржавај, јер кров одавно није стабилан…“

Уместо клупа, у цркви су кроз плочице и бетон изникли трава и жбуње. На месту олтара из пода су пробиле снажне жиле и уздигло се стабло све до крова. Грана је, као рука, подигла кров, завукла се испод греда и подигла крошњу над црквом. На три свода, са сведеним готским стилом, елеганција и лепота у борби са нестајањем и спором али несаломивом животном снагом дрвећа и траве, оставиле су снажан утисак.

Наставио сам вожњу ка источној обали крај насеља које се зове Ризик. У близини, на једној кривини, означена је необична знаменитост на Гугл мапама, са детаљним описом: „Друмски препредењак“ и „На овом месту дочекаће вас висок човек, махаће вам да станете, рећи ће вам да је главни пут затворен због радова, понудиће да вам покаже обилазницу а онда тражити новац“. Да ли је могуће да је у свако доба тај преварант ту? Или их има више, па дежурају да у овом забаченом крају преваре лаковерног ретког туристу? Прошао сам раскрсницу, али ту никог није било.

Наставио сам спокојно вожњу, кад је после неколико километара искочио на пут висок и крупан човек. Очигледно је решио да промени локацију. Закључао сам се у ауту и отшкринуо прозор тек да га чујем. Испрва слаткоречиво а затим очајнички и помало агресивно убеђивао ме је да ћу се изгубити без његове помоћи тако да ме ни полиција неће наћи и нудио ми своје „бесплатне услуге“. Дао сам гас и наставио пут до центра раштрканог насеља где се налазила црква, која је била затворена. Људи на улицама није било, а на једном великом стаблу којем је одсечена крошња, дом је пронашао упорни кактус.

Наишао сам на рушевине још једне ветрењаче.

Без „крила“, осакаћена, преживели одјек робовласничког доба и тежачког рада на пољима шећерне трске, мамила ме је да уђем у њену утробу, да погледам небо уоквирено њеним каменим зидинама. Вожња источним насељима, удаљеним од обале, усамљеничко је дружење са природом. Туриста нема ни у назнакама. Живот овде, попут оног сеоског преваранта познатог прашњавим друмовима и Гугл мапама, чека у заседи, изненађен странцем, жељан да од њега добије мало живости и снаге. Цркве на које наилазим су закључане, народа у насељима је мало, тек понеко необично високо витко стабло палме са крошњом међу облацима подсећа да сам у тропском пределу. Не осећа се ни присуство мора, као да нисам на острву. На улицама села углавном нема људи, тек увече се понегде отвори кафић – хибрид кафане и супермаркета са локалном брзом храном. Свратио сам у једну такву биртију како бих купио нешто крављих изнутрица на роштиљу преливених љутим сосом и локалног пива.

Хаклетонова литица - легенда или како је пуковникова жена предмет оговарања и после четири века

Иза каменитих плажа источне обале ваљају се зелена брда све до високе клисуре на чији врх сам дошао како бих са висине осмотрио Атлантски океан. Са литице, назване по пуковнику Хаклетону који је овде живео у 17. веку, види се цела источна обала Барбадоса, као и тропска шума која се угнездила између литице и океана.

Мештани су ми испричали да је пуковника Хаклетона жена необично волела, али је сличну љубав имала и према његовим друговима. Пуковник није имао разумевања за тако широко срце своје драге, ухватио ју је у заносу са његовим пријатељем, што га је страшно погодило. Зајахао је њеног омиљеног коња, везао му повез преко очију и појурио ка литици.

Нестао је у облацима или у шуми; његове кости никад нису пронађене али је његов бол овековечен у називу једног од најлепших барбадошких видиковаца. На врху, у непосредној близини места на које сам стигао, зарасли у коров, налазе се гробови девет чланова породице Хаклетон. До њих се стиже спуштањем низ оштру литицу кроз густо тропско растиње.

Да све буде интересантније, недалеко од Хаклетонове литице налазе се Литице рогоња, које су на самој обали где се бурно сударају барбадошко тло и Атлантски океан. То је скривени бисер овог острва, прелепа обала где неспутана и сурова снага океана ствара невероватне таласе. Вода је временом изглачала и издубила мноштво рупа у стенама, па када већи талас запљусне литицу, вода изненада шикне кроз десетине рупа у водоскоцима који достижу невероватне висине.

Храпаву површину камења таласи су тако избушили да издалека изгледа као сунђер. У стенама је вода направила лучне пролазе, као да је започела градњу царске палате. Најфинији песак уместо тепиха води у мирни плави базен морске воде који од опасних таласа штите стене налик зиду. Високи таласи разбијају се уз огромну буку тик до плаже, али у необичним водоскоцима пред једва видљивим каменим зидом посустају и до купача долази само благо свеже прскање најјачих таласа у овом делу света.

Залазак сунца обојио је небо у боју поморанџине коре, која се затим разлила по стенама, песку, чинило ми се, и по мени. Пришао сам литици и сместио се на уску терасу која је, као издужена рука, посегла за морем. Свуда око мене су грмели таласи и водоскоци испред поморанџиног неба, а негде у даљини још су се окретала крила старе ветрењаче. На том месту и у том часу, питомом топлином залазећег сунца и стенама укроћеном снагом океана, Барбадос ме је рођачки загрлио.