Проклетство злата краљице Аманишакето – како је Судан опљачкан а Европа зажмурила

Италијански војник Ђузепе Ферлини био је у египатској војсци кад је слушао легенде о древним фараонима, о краљевима и краљицама који су сахрањивани са огромним благом. Једног дана рече свом пријатељу, албанском трговцу у Картуму:

„Ајмо нас двојица да потражимо изгубљено благо! Дај да уложимо све што имамо, да се кућама вратимо или као богаташи, или као пропалице, а не овако, напола, ни људи ни робови.“

Албанац се помамио, дао је новац за опремање експедиције, уз договор да, уколико ишта пронађу, добит поделе попола.

Ђузепе се спријатељио са тадашњим египатским владарем Судана Али Куршаид Агом, па је лако добио одобрење да ради шта му је воља са суданским пирамидама.

Археолози проводе недеље, месеце, понекад и године на једном локалитету, скидајући зрно по зрно песка, слој по слој земље, у потрази за најситнијим траговима древних времена. Каткад су потребне деценије да се пронађе магични улаз у пирамиде, ако такав уопште постоји…

Ђузепе и Антонио нису били стрпљиви. Ко ће годинама да трага, да преврће по прашини, да тражи пролаз у срце пирамида, а можда и не доживи да га пронађе...

„Имам решење“, рече једног дана Ђузепе, са динамитом под мишком. Подметну га у зид пирамиде и – бум! Одлете велики део древне грађевине, разјапи се рупетина. А ту је и пет стотина радника да пијуцима развргну што не могу рукама. Пут у средиште древних грађевина био је пробијен.

„Силовање пирамида“, како су Суданци назвали насиље које су над две и по хиљаде година старим храмовима културе, али и над целим народом, двојица Европљана починила, нема премца у светској историји. Разнели су не само пирамиде већ и срце Суданаца, ставили експлозив у срж њиховог идентитета, заљуљали не само њихову прошлост већ и будућност – док је света и века, они ће за уништеним жалити, проклињати и Италијана и ропство.

„Разоритељ пирамида“, како су га запамтили Суданци, а и светска историја, Ферлини је харао Суданом пуне две године, од 1834. до 1836, тешко оштетивши чак четрдесет грађевина.

Суданци, на моје изненађење, не сматрају Ђузепеа злим човеком, већ дубоко заблуделим. „Није знао шта чини, обузео га је, као и многе Европљане тог времена, демон похлепе, па је починио већи злочин него што је био свестан“, говорили су ми. То не умањује величину злодела, штете и бола које је нанео. Само указује на свељудску несрећу коју изазивају незнање и бахатост укрштени са похлепом.

Суданци су ми чак показивали реплику јединог његовог портрета: да се никад не заборави како изгледа човек обузет демоном среброљубља. Прерушио се у Арапина са сабљом за пасом, пустио браду, ставио чалму на главу, али му се похлепа оцртала у танким змијским уснама, мрком погледу, у шиљатом облику лица, нарочито носа, па из старе слике куља демонска снага. Дође ми да се прекрстим док је гледам, да одагнам нечастивог.

Прва пирамида коју су тако сурово разорили припадала је краљици Аманишакето, пред којом управо стојим. Од грађевине високе тридесетак метара (најниже овдашње пирамиде су шест, а сежу до тридесет метара) остали су само темељи, мада су и они виши од мене.

Ту је Италијан пронашао благо: златни и сребрни накит врхунске израде. Однео га је у Европу одушевљен, уверен да се за сва времена обезбедио, да ће згрнути невероватно богатство. Али експерти нису хтели да потврде аутентичност предмета. Нико није веровао да су у Судану у тако античко доба правили предмете врхунске израде.

Више су се Ђузепе и Антонио намучили да пронађено благо продају него да га пронађу. Британски музеј је отворено прогласио да се ради о фалсификатима. Као да им се власница накита, древна суданска краљица, са оног света у лице смејала. Видим како им поручује: „Сад се с тим сликајте.“ Али са десетак наруквица од злата, сребра и бронзе, шеснаест скарабеја од злата са детаљима од стакла, десетинама прстенова, наруквица, египатских крстова, огрлица и фигурица од разног камена нису могли ни да се сликају, јер тад још није било фото-апарата…

На једвите јаде, и по мањој цени од очекиване, део блага је откупио баварски краљ Лудвиг Први, те се тај накит данас може видети у Државном музеју египатске уметности у Минхену, док је остатак, после много убеђивања и гаранција неколико експерата, откупио Египатски музеј у Берлину.

Ђузепе је рођен и умро у Болоњи. Сахрањен је на гробљу са славним уметницима, индустријалцима, произвођачима аутомобила као што су Ламборгини и Масерати… Са људима који су пронели славу Италије широм света. И он постаде славан – али као „италијански ђаво“.

Кад сам причао са својим суданским пријатељима, рекох како ми се, у шетњи покрај разрушених пирамида, причињавало да видим тог злотвора како насмејан подмеће динамит међу древне зидине.

„И ниси га дохватио за врат? Ништа ниси предузео?!“, реаговаше бурно. Што се њих тиче, чак и ако се укаже као привиђење или сан, треба га напасти! Зна се да је из Судана побегао пред бесном масом која га је јурила и да чак ни најближим сарадницима, Суданцима, није смео на очи да изађе и да призна шта носи у пртљагу.

Свега пет стотина метара северно од главне групе грађевина налази се Гробље великаша, издвојена скупина од шездесетак пирамида са властелинским гробницама.

Угледаше ме двојица дечака на камилама и одмах ми се приближише. Превешће ме до главног пута ако им платим „аутобуску карту“. Аутобуса, наравно, нема стотину километара уоколо. Али ко је још чуо за камиљу карту? Тарифу рачунају тачно колико кошта карта за превоз у Картуму. Плаћам и укрцавам се на камилу.

Пролазимо поред угинулих камиљих младунаца. Удаљили су се од мајки, залутали и то их је коштало живота. Тела су им остављена у песку, мумификовала их је пустињска врелина.

Возачи мог јавног пустињског превоза су на такве сцене навикли и не придају им значај. Раздрагани су, збијају шале, пуни су живота. Заустављају се на „станицу“, упућују ме да посетим још неколико пирамида. Показују ми да уђем у гробницу са богатим натписима и рељефима, уједно дом неколико гуштера великих као моја подлактица.

Готово све пирамиде великаша срушене су безмало до темеља. Стеже ме туга за свим што је порушено, за неповратно изгубљеним древним богатством. Молим их да ме, кроз пут застрт акацијама, одведу до главног друма. За овај један дан упио сам много лепоте, даха пустиње, магије древности, али и страхоте људског пада, који ме нарочито тешко притиска.

Сунце је високо подигло главу, а ја на упеклом асфалту стопирам до прве „праве“ аутобуске станице. Ово је, ипак, магистрала, неко ће проћи, застаће добродушни Суданци.

Чекајући, и даље гледам ка пирамидама. Стоје окрњене, као да су их бесни демони гризли. Расте горчина, меша се са бесом и немоћи, жељом да променим непроменљиво. Очи умало засузише. Зар на све што су Суданци преживели, још и таква беда да их задеси? Да неко однесе све, а њима, наследницима фараона, сруши чак и рушевине…

Узбуркана осећања се смирише чим сам сео у први ауто који је наишао. Покупила ме је породица са четворо деце, ускочио сам у препуна кола, било их је шесторо на пет места. Сели су једни другима у крило како би направили довољно простора за мене. Није долазило у обзир да ме пусте да чекам други ауто: зар странца да оставе, још по овој врућини? Са добротом Суданаца увек се може рачунати. Сваку бољку та доброта може исцелити.