Хероји из Салехарда – како су сибирски борци ослобађали Београд у Другом светском рату

Јамал, ледено полуострво познато као „крај света”, са зимама које трају десетак месеци и снегом који завеје улице и усред маја – дом је непрегледних сибирских шума и славне реке Об.

У бескрајним тундрама највише су ме изненадили и одушевили – људи. Сазнао сам да су младићи ових удаљених предела који као да су сасвим изоловани од остатка света и светских брига – ослобађали Берлин и Вилнијус, али и Београд! Чак 2.000 јамалских младића положило је своје животе за слободу у Другом светском рату, а за једног знамо да је погинуо у Београду.

Ко је био Григорије Петрович Калибабов?

Богзна којом је вештином и којим трагалачким путевима Сергеј Шулинин, научник и истраживач, вођа пројекта Карска експедиција (море на северу Јамала), открио да је јамалски херој Григорије Петрович Калибабов (1918–1944) погинуо у Београду.

„Имао је свега двадесет три године када се нашао у ратном вртлогу. Са Црвеном армијом ослобађао је села и градове, шуме и долине, високе планинске врхове и простране равнице“, прича ми Шулинин, код којег ме је довела Евгенија Титовска, мој неуморни водич по Јамалу.

Сазнајем да је тог младића, чији лик само замишљам јер фотографије нису сачуване, судбина довела у Банат, где су партизанима помагали и моји бака и дека, који су руску војску радо примили у свој дом. Тих неколико дана у октобру 1944. године наше двориште користиле су десетине руских војника, и мада је немогуће утврдити да ли је баш Григорије био наш гост, а вероватноћа за то је мала, ово историјско преплитање догађаја чини да га осећам блиским током посете далеком Јамалу.

Не знамо много о Григорију, али је у руским архивским документима недвосмислено наведено да је баш 20. октобра 1944. године Григорије Петрович Калибабов, тада двадесетшестогодишњак, изгубио живот ослобађајући српску и југословенску престоницу.

У ратном метежу, сахрањен је у пространом краљевском комплексу на Дедињу. Његовог гроба тамо више нема, али је прича о хероју преживела и дошла до мене захваљујући Евгенији и Сергеју, који је пронашао поменуту архивску документацију. Уручио ми је та документа како би се и у Београду сазнало за сибирског борца који је погинуо на дан ослобођења.

Сергеј је висок старији господин беле браде, наликује на морнаре из бајки, као да је тек стигао са експедиције на далеки север. Чини се као да би Руси и на Северном полу радо причали о јуначким подвизима код Берлина и о ослобођењу Београда. Зато не изненађује што, по приспећу на Јамал, прва моја дестинација нису били ни музеји ни тундре, па ни посете високим званичницима, већ посета – херојима. Придружио сам се групи младих сибирских дипломата, нарочито талентованих младића и девојака, целом клубу који Евгенија вредно води већ годинама; скупа смо пошли да положимо цвеће на споменик палим херојима и жртвама Другог светског рата.

Масивни споменик изграђен је 2010. године, а уз њега и Црква Александра Невског. Војнотехничка опрема и наоружање – камиони, хаубице, топови, тенкови, чак по један авион и хеликоптер, саставни су део споменика. Вечна ватра гори покрај имена сибирских бораца. Студенти прилазе тихо, у строгом реду, скрушено одајемо почаст и постављамо цвеће на споменик. То је традиција до које веома држе. Неколико пута годишње долазе да се поклоне сенима хероја, а све значајније делегације такође обилазе споменик. Са стране су мања спомен-обележја, посвећена скоријим страдањима – рату у Авганистану, у Чеченији, и садашњем сукобу у Украјини.

Николај Тимофејевич Шакуров, последњи живи херој Салехарда

Када сам Евгенију већ добро заморио, решио сам да се сам прошетам по центру Салехарда. Овде је седиште Гаспрома и многих успешних руских фирми. Град са педесетак хиљада становника је један од највећих урбаних центара на целокупном Арктику. Живот тече као у сваком другом великом граду; аутомобили јуре, жамор окупљених младића и девојака по парковима подсећа на цвркут заљубљених птица.

Много је нових, лепо уређених здања, па се чини као да је већи део града изграђен тек пред мој долазак. Отпочела је летња грађевинска сезона и старе зграде добијају нове фасаде, на сваком ћошку се нешто сређује и ради. Тек понегде, иза високих зграда, види се остатак града какав је био пре двадесет и више година: трошне дугачке дрвене зграде полегле и искривљене због наглог топљења пермафроста – залеђене земље на којој су грађене.

Међу старијим вишеспратницама које би се лако могле помешати са сличним здањима у београдским насељима Бањица или Медаковић, запазих црвену таблу са натписом:

„Овде живи ветеран Великог отаџбинског рата Николај Тимофејевич Шакуров”.

Табла је очигледно стара, са грбом СССР-а и војном лентом избледелом под налетима немилосрдних сибирских снежних олуја и киша. Код улаза у зграду стоји још једна табла са совјетским грбом у брижним рукама и натписом: „Овде живи херој”.

„Евгенија, погледај на шта сам наишао”, послао сам јој поруку.

„Да ли знаш причу о овом човеку?”, упитао сам опрезно, несигуран да ли је човек чије име пише на табли и који би морао већ бити у дубокој старости, још жив. Није прошло много времена, а Евгенија ми је саопштила да сутра у пет по подне руски ратни херој жели да ме упозна.

„Поздравите Србију“

Много људи долази у туристичку посету Салехарду. Хрле у тундру, посећују знаменитости. Али упознати хероја, поклонити му се и захвалити за слободу – то путовању у далеки Сибир даје нови смисао. Боравак у пределу вечите зиме намах постаде испуњен топлином.

Борац Николај Тимофејевич Шукуров (1926) ближи се стотој години, али ратне другове памти као да је са њима јутрос био у рову! Воли и да запева и да рецитује поезију, па је донедавно учествовао у градским културно-уметничким програмима, подучавајући узгред нове генерације историји и патриотизму. Силу живота која још у њему буја, обуздавају господствени манири и скромност. Према Евгенији, он наступа као прави џентлмен, а према мени је срдачан и отворен, као да се дуго знамо.

„Поздравите Србију, желим вам свима среће, здравља и слободе”, поновио је много пута.

Придружио се Црвеној армији у јесен 1943. године. Било му је тада свега седамнаест година. Од почетка рата маштао је о дану када ће се и њему пружити прилика да допринесе одбрани отаџбине. Пре одласка на фронт, морао је да прође строгу војну обуку.

„Био сам природни таленат, увек сам вешто убацивао гранате у задате квадрате, па сам брзо напредовао”, прича ми Николај, док га држим за херојске руке, пресрећан да могу да дотакнем живог ослободиоца, једног од последњих живих сибирских бораца, јединог живог ветерана из Другог светског рата у Салехарду.

„Убрзо сам се нашао у 618. стрељачком пуку Белоруског фронта. Прву већу борбу искусио сам у месту Орша у Белорусији. То је важно железничко чвориште. Команда је била јасна: На Берлин! Али прво – Орша! Битка је била тешка, али су нам каћуше много помогле. Горело је небо, горела је земља, Оршу смо заузели! Било је страшно гледати спаљена села, људе који су измилели из подрума и јама, разбацана тела убијених цивила по улицама. Немци су се страшно светили белоруском народу који је свим срцем подржао борбу за слободу”, прича Николај у даху.

Операција Багратион

„Када вам је било најтеже?”, питам стрепећи шта ће рећи.

„Ослобађање Белорусије било је крваво и тешко. Немачки напади су били страховити. Био сам убеђен да се нећу жив вратити кући, а то су мислили и сви моји саборци. Желели смо само једно – да своју смрт скупо наплатимо. Цео пут до Берлина посејан је костима мојих другова. Помагале су нам једино – песме. Кад запевамо 'Расцветале јабуке и крушке, подигла се магла над реком', одмах све буде лакше. На фронту сам свакодневно певао, највише ратне песме. Храбрили смо једни друге, храбрили смо сами себе, а само случај или судбина су пресудили ко ће се вратити кући.“

Тако Николај описује своје учешће у операцији Багратион, која је добила име по генералу Петру Багратиону погинулом у Бородинској бици против Наполеона. Николај је скроман, помиње страдале саборце и страхоте рата, али не и то да је био учесник једне од најславнијих, мада недовољно познатих, битака не само у Другом светском рату, већ у читавој историји човечанства.

Операција Багратион трајала је од 22. јуна до 19. августа 1944. године, када су Совјети успели да униште чак 28 немачких дивизија, што је представљало највећи немачки губитак у једној бици у историји, са око 539.480 погинулих и рањених (према совјетским изворима), док је у истој акцији око 300.000 немачких војника одсечено на Балтику. Заробљене Немце Руси су одвели на Црвени трг – било је потребно чак деведесет минута да продефилује 57.000 ратних заробљеника. Немци се никада нису опоравили од овог пораза, изгубили су четвртину укупног људства на Источном фронту, више него код Стаљинграда. Совјетска војна стратегија са заваравањем непријатеља достигла је врхунац, који се сматра изузетним стратегијским умећем и проучава се на војним академијама широм света.

После Белорусије, Николај се нашао пред вратима главног града Литваније, Вилњуса, или како Руси кажу – Виљнуса.

„Једно непријатељско упориште није нам дозвољавало да напредујемо данима. Упорно смо покушавали да елиминишемо митраљеско гнездо великог калибра, али није му се могло прићи. То је трајало данима. Био сам најбољи у противтенковском гађању. Једног јутра сам нациљао и – ништа. Нациљах још једанпут, кад одјекну експлозија, непријатељско гнездо одлете у ваздух!”, прича с осмехом на лицу и скупља очи као да управо циља у опаке Немце, а онда шири зенице као да, срећан, поново гледа непријатеље како су се разбежали.

На пецању између две битке

Из његових речи није могуће закључити колико је заиста то немачко упориште било значајно, нити колико је било ризично приближити се непријатељу и запуцати. То су препознали команданти Совјетске армије, па је за овај погодак Николај награђен медаљом „за допринос успешном напредовању стрељачког вода”, када је „показао пример смелости и храбрости“.

У предаху између две битке, по ослобођењу Вилњуса, Николај је са друговима отишао на пецање.

„Као дете сам волео да пецам, увек смо делили улов са комшијама и то су ми најлепша сећања из детињства. Била је пуна кућа. О мени и још пет сестара старала се мајка. Ваљало је набављати храну... Љубав према пецању држи ме и сада, ево, у десетој деценији“, присећа се Николај.

„Река пуна рибе, предах од тешких борби, донели смо слободу Вилњусу… Риба трза, први пут после ко зна колико месеци борби да смо се мало опустили, уживамо у сунцу и даровима природе... кад се наједном појави немачки авион, припуца по нама... Право је чудо како нас је промашио и да смо се са тог пецања сви живи вратили.“

Убрзо се са ратним друговима запутио у Летонију, у Каунас, важан лучки град на Балтичком мору.

„Прелазили смо преко неке реке, кад поново с неба грунуше немачки бомбардери, а из шуме запуца артиљерија. Ко је био на тој реци, томе пакао није страшан! Гори одозго, гори одоздо, гори са свих страна. Онесвестио сам се, нисам ни осетио када сам рањен у руку...”

То је био тренутак велике туге за Шукурова. Жарко је желео да са друговима остане до краја. Судбина и војни доктори одредили су другачије. Када је дошао у посету мајци, која је била веома болесна, затекао је како лежи на старинској високој руској пећи. Од среће је скочила и скотрљала се са пећи њему у загрљај, грцајући.

„Мислила је да ћу се вратити без руке, али доктори су срећом успели да је спасу“, сећа се херој. У селу Казанка сазнао је да је рат завршен, док је радио у „пољопривредној бригади“, која је садила житарице за војску.

„Имам двоје деце, два унука и једну унуку, једног праунука. Дао је Бог слободе и наследника у овој дивној земљи, на леденом Јамалу”, прича и помиње Омск, град у којем се родио, Иркутск, град на Бајкалском језеру у којем је радио и Вилњус где се борио – као да су то оближња села, а не места удаљена хиљадама километара.

Поред медаље за храброст, Николај Шукуров је за војне заслуге одликован орденом Отаџбинског рата 2. степена и медаљом „За победу над Немачком у Отаџбинском рату 1941–1945. године“.

Причу о овој двојци хероја представио сам први пут јавности у октобру 2024. године на изложби приређеној на Андрићевом венцу током посете високе руске делегације. Засијала су њихова имена и дела пред окупљенима, одјекнула Београдом на осамдесету годишњицу ослобођења српске престонице.

Григорије Петрович Калибабов и Николај Тимофејевич Шукуров обележили су цело моје путовање Јамалом. Те две приче, две су звезде на небу које спајају Србију и Сибир. Иако Николај није ослобађао Србију, јесте допринео нашем ослобођењу, јер без операције Багратион ни ослобођење наше земље не би било могуће. Калибабов је симбол највеће жртве: младић који је на корак од слободе положио свој живот, без очекивања да му се ико захвали, да га ико икада помене, али са очекивањем да Београду донесе слободу.

Слава им и хвала!