Теслин дух или дигитална немилост – пут до собе 3327 у Хотелу „Њујоркер”

Први пут сам посетио Њујорк 2007. године. Било је лето и сунце је великодушно обасјавало широке булеваре и наменски степенасто грађене солитере, како би што више топлоте и светлости допрло до сићушних пролазника подно бетонско-металних грдосија. Њујорк је познат по својим старим солитерима, а Хотел „Њујоркер” у који сам се одмах запутио, једна је од знаменитијих старина. Био сам још на студијама, узбуђен што ћу имати прилике да видим где је Тесла живео.

У новинама сам прочитао да је на соби шест година пре мог доласка постављена ознака са Теслиним ликом.

Ушао сам у златни хол са џиновским старинским лустером и плочастим жутим плафоном као у некој палати. Пришао сам рецепцији и упитао:

„Може ли да се посети соба у којој је живео Никола Тесла?”

„Ко?”

„Никола Тесла.”

Рецепционер је нешто откуцао у рачунару, а затим рекао:

„Немамо госта са тим именом.”

„Висок, проћелав, у годинама, усукана лица”, умало не рекох, али сам се суздржао.

„Па умро је, живео је овде давно…”, кажем у неверици шта чујем, а и шта сам изговарам. Било је то време без паметних телефона, нисам могао у секунди да покажем да је такав човек постојао, живео баш овде и променио живот на Земљи.

„Нема таквог”, саопштава ми хладнокрвно рецепционер. Очигледно никада није чуо за српско-америчког генија. Израз лица, као да жели да ме се што пре отараси. Брзо сам се удаљио, погледао мало пријемни хол замишљајући како ту седи или пролази Тесла и збуњен и покуњен, изашао. 

Прошло је од тада седамнаест лета. Иако је још зима, сунце благонаклоно загрева лица Њујорчана. Супруга је одлучила да ми за јубиларни, четрдесети рођендан, резервише Теслину собу да у њој проведем једну њујоршку ноћ.

Преко електронске поште обратила се хотелу два месеца унапред и добила одговор да није могуће резервисати одређену собу. Предлажу јој да плати 280 долара колико кошта изнајмљивање те врсте собе и да се ослони на срећу – уписаће њен захтев у посебне захтеве и уколико тог дана Теслина соба буде слободна, добићу је. Никакве молбе, објашњења да сам писац, да сам директор музеја у којем се налазе Теслина писма написана у овом хотелу нису вредела.

„Добијамо повремено захтеве за ноћење баш у тој соби, али наш програм нема опцију за то да се резервише тачно одређен апартман. То је просто немогуће”, рекоше мојој супрузи.

Одлучили смо да ризикујемо. Чак и ако не добијем собу, иако би ме то растужило, у сличној соби имаћу прилике да један дан проведем у ходницима, лифотивима, терасама којима је ходао Тесла, моћи ћу да осетим атмосферу његовог живота. 

Како бих повећао шансе да одседнем у Теслином апартману у хотел сам дошао право са аеродрома, у осам ујутру.

”Соба је слободна за вечерас и ја ћу је резервисати за Вас, али није могуће да добијете потврду нити да у њу уђете пре 14 часова”, било је објашњење. Био сам веома задовољан. Отишао сам у обилазак града и вратио се у 14 часова.

„Остајете сами у соби?”, пита ме рецепционерка.

„Да.”

„А где је особа која је платила картицом хотел?”

„У Индонезији, то је моја супруга.”

„У случају да особа која је платила собу није присутна, морате да прођете посебну процедуру. Једноставна је. Скенирајте овај код и пошаљите јој да попуни формулар”.

„У реду.”

Бар су одмах знали да постоји соба Николе Тесле у њиховом хотелу. 

Ипак, уследило је најтеже чекирање које сам доживео током петнаест година на путовањима у стотинак земаља.

У канџама дигиталне бирократије или – можда Теслин дух не жели да ноћим у његовој соби?

Дигитални формулар је захтевао да се попуне подаци о картици и да се услика пасош у присуству особе која је покрила рачун. Испоставило се да је моја супруга платила собу картицом своје мајке која не говори енглески и која је пасош дала на визирање, агенцији за америчку визу…

Фотографије пасоша нису биле довољне, тражено је да јој пасош буде у рукама усликан из апликације током уношења података са картице. Морали су да хитно траже од агенције да им достави пасош, а ја сам морао да чекам. Временска разлика од чак 12 сати (дакле кад мени свиће њима пада ноћ и обрнуто) учинила је да је у Џакарти пала ноћ и требало је чекати да тамо сване, како би документ стигао и да њена мајка буде будна да поново покуша. Отишао сам у шетњу градом и вратио се у девет увече.

Наредних пет сати провео сам на рецепцији и у телефонској вези са супругом у Индонезији. Из непознатих разлога програм није одобравао пролазак безбедносне провере. Покушавали смо са променом картице и са другим личним документом. Покушавали смо да супруга све плати својим документом, затим користећи ВПН. Уверен сам да је мој положај отежало плаћање из Београда индонежанском картицом, са провером која долази из Џакарте. То је програму било сумњиво и одобрење никако није стизало.

”Апликацијом управља приватна компанија ангажована за безбедност уз повезаност са полицијом. Ми на то немамо утицаја, а не можемо извршити чекин без зеленог светла у програму. Иако је соба плаћена, хотел не може да прокњижи плаћање без безбедносног одобрења”, објашњавају ми.

Хотел не прима готовину, као ни већина хотела у Њујорку.

Мени је, претходно, украдена картица и са собом сам имао само картицу на име мог оца.

”Сада је свуда процедура иста. Без картице на твоје име не можеш нигде узети смештај, а готовину не прима више нико у Њујорку”, објаснио ми је менаџер. Онда се сетио једног хотела у којем је раније радио где су примали готовину. Позвао их је, али су и они у међувремену прешли на безготовинско плаћање. Проверили смо барем десетак хотела. Обезбедити смештај у Њујорку било је немогуће, без обзира колико новца имао на рачуну или код себе у џепу. Дакле, ко изгуби кредитну картицу или му је украду, остаје сасвим беспомоћан. Због малог броја превараната, великом броју обичних људи отежан је живот. Сви су прихватили да је то нормално и чуде се да сам изненађен што сам се нашао у оваквој ситуацији.

Очекивао сам да можда нећу спавати у Теслиној соби, али ми није пало на памет да ћу можда морати да спавам на улици, са просјацима. Да иронија буде већа, Теслину собу сам добио, само у њу не могу да уђем!

Молим менаџера да ми дозволи барем да је погледам. Каже ми да је то забрањено, тј. да само гости хотела смеју да улазе на тај спрат. Дакле, није могуће доћи као посетилац и само у њу завирити. Ситуација је нестварна: соба је празна и резервисана на моје име, плаћена је унапред, а имам и готовину са собом, па ипак у њу никако не могу да уђем.

Моја супруга се досетила и покушала да плати нову собу. Могуће је да програм памти, да су многобројни покушаји пооштрили безбедносну проверу и да можда и због тога није могуће добити одобрење. Са новом резервацијом програм је заиста одобрио чекин, али је супруга заборавила да укључи депозит. Морала је процедуру да понови, али сада је програм поново показивао црвено светло.

Пишем поруке свим пријатељима које знам у Америци али сви већ спавају, а спавају и моји родитељи у Србији. Одазива ми се једино пријатељ из Чикага. Молим га да он плати својом картицом, спроведе процедуру за проверу. Рачунам да ће америчка картица и провера са америчке територије лакше проћи, а моја породица ће му колико сутрадан из Београда послати новац. Он одбија – чини му се исувише ризичним да на некој апликацији оставља фотографију личног документа и све податке са картице.

У два ујутру ситуација безизлазна. У Америци сам видео много просјака на улици. Ушушкани спавају по хаусторима и ћошковима или у возовима метроа. Помислио сам да није страшно ноћити једну ноћ са њима, а напољу није ни много хладно. Можда је баш то авантура, можда је баш то још једна важна животна лекција. Платили смо 280 долара – најскупљи хотел на мом путовању, да бих ноћио склупчан на улици! Просјаци ће имати више разумевања од ових хладних бирократа у беспрекорно чистим сакоима.

Какав рођендански поклон!

Да ли да питам случајне пролазнике или госте да ми помогну – ја ћу им дати готовину, а они да плате картицом… Менаџер је одбио да то за мене учини. Посматрам неколико људи у холу. Ослушкујем: Европљани, Американци. Тако нешто би урадио само Србин или неки јужњак. Зашто се заваравам, размишљам, ко ће бити спреман да остави депозит и гарантује за мене усред ноћи, кад се тога чак и мој пријатељ из Чикага плаши? И то са разлогом: кад се дају сви подаци и лични документ, даје се непознатом програму и људима материјал са којим су могуће тешке злоупотребе.

Тад ме растужи мисао да можда Теслин дух не жели да ја ноћим у његовој соби. Почео сам да пакујем мој лаптоп и пуњаче, спреман да изађем на улицу. У том тренутку се појави рецепционер и рече: „Прошло је! Ево кључева…”

Коначно у соби

Тако сам се нашао у старом лифту који ме је попео на 33. спрат, прошао ходником којим је Тесла пролазио читаву деценију и нашао се пред вратима собе 3327.

На њима стоји златна плакета са Теслиним портретом и једном сликом на којој Тесла седи док струја тече по целој соби. Испод је натпис:

„Соба Николе Тесле. Велики проналазач Никола Тесла користио је ову собу од 1933. до 1943. године. Измислио је систем наизменичне струје који се и данас користи широм света, укључујући генератор, мотор и систем преноса. Такође је носилац патента за бежичну комуникацију. Његов најпознатији пројекат вероватно је електрична централа на Нијагариним водопадима.”

Тесла је у Њујоркеру користио две просторије, једну до друге, собе 3327 – за спавање, и 3328 као радни простор. Обе просторије су мале, немају више од двадесетак квадрата. Пред улазом се налази пано са фотографијама Теслиног лика и проналазака. Дирљиво је што су све те фотографије обезбедили његови земљаци, Срби. 

На телефону сам пустио аудио-књигу Теслине аутобиографије да целу ноћ одзвања собом, да у сну упијам његове речи, а пустио сам и његов глас који се може наћи на Јутјубу.

Неко време сам провео посматрајући кулисе града кроз прозор на којем је Тесла хранио своје голубове. Сада су прозори замандаљени и немогуће их је отворити.

Соба је у потпуности реновирана и у њој се не виде детаљи из Теслиног времена.

Не чуди, толико је времена прошло, а соба се изнајмљује као и све друге. Па ипак, кревет је на истом месту, иако нов и сада их има два, па се у маленој просторији једва може окренути.

Аутентично је само купатило са кадом, лавабоом и чесмама које су из Теслиног времена. Велики телевизор такође заузима доста простора. Њујоркер је био познат као један од првих хотела који је после Другог светског рата увео телевизоре. Дуго је био хотел са највише пријемника на свету и на то се поносе.

У овом хотелу гостовали су многи значајни људи, славни боксер Мухамед Али, Кенеди, родитељи Барака Обаме и Клинтонови. Али Тесла овде није гостовао, он је овде живео и у овој просторији се преселио на други свет, 7. јануара 1943. године. 

„Бити сам, то је тајна проналазача; бити сам, тако се рађају идеје“, говорио је Тесла. У соби у којој сам ноћио Тесла је највише био сам, али је и примао најзначајније људе свог доба на вечеру или чашицу чаја.

Теслин музеј у хотелском сутерену

Хотел „Њујоркер” има и мали музеј у сутерену. Ознака је тако лоше постављена да сам је видео случајно, и то захваљујући обавештењу да су покретне степенице које воде до музеја покварене. Морам признати да сам музејом био разочаран – местом на које је постављен али и изложбом која изгледа неодржавано и хаотично.

Највећи део изложбе обезбеђен је из донација и уз помоћ Теслиних земљака. У централном делу поставке је биста коју је направио скулптор Бојан Микулић и коју је донирала Теслина научна фондација „у име Републике Србије и Српске”. Испод бисте стоји и информација да је Тесла изумео радио. Тај изум су му украли и он није доживео да добије судску пресуду која потврђује његово ауторство већине патената који су коришћени у радију.

Ту су и велике фотографије са краљем Петром који га је посетио у Хотелу „Њујоркер” 15. јула 1942. године. Слике су настале баш у соби 3327 где ја ноћим.

За Адлигатов Музеј књиге и путовања успео сам да набавим чек исписан Теслином руком, којим је располагао пензијом Владе Краљевине Југославије. То је био дар државе у најтежем, ратном времену, а крајем живота и једини новац којим је Тесла плаћао боравак у „Њујоркеру”.

На музејској изложби Хотела „Њујоркер” су и фотографије предмета који су се затекли у соби у тренутку Теслине смрти, а сада су у Музеју Николе Тесле у Београду – његов штап, кишобран, рукавице, шешири, прибор за бријање, наочаре…

Занимљиве су и фотографије како Тесла 1934. године у „Њујоркеру” прима новинаре поводом свог 75. рођендана и са њима разговара о својим „Зрацима смрти”, затим како је на вечери за трепезаријским столом у својој соби са српским боксерима 17. јануара 1941. године.

Ту је и поклон Ивице Дачића из 2017. године – уметничка слика са белом голубицом, Теслиним ликом и његовим торњем са Лонг Ајланда. Поред је поређано мноштво шољица и другог хотелског прибора, али је нејасно да ли је то само украс из тог времена или се зна да је тај прибор користио Тесла.

У прашњавој витрини стоје различите новчанице са Теслиним ликом, фотокопије његових слика и писама и старе разгледнице „Њујоркера”.

Хотел је у својој дугој историји више пута мењао власнике, па би се рекло да је ова поставка у сутерену и садашњи однос према соби Николе Тесле заправо, одличан.

„Њујоркер” сада има више од хиљаду соба. Људи свих раса и класа долазе, чекају, журе. Долазили су чак и „ловци на духове”, у покушају да ту „разговарају” са Теслом. Заправо је мали проценат гостију који се овде сете Тесле.

У хладном хотелу медицински чистих соба које не завређују новац којим су плаћене, грејала ме је Теслина душа. Хотел сам напустио на брзину.

Неиспаван, уморан, био сам срећан. Остварио сам један мој сан. Тужан помало, што нисам ноћио са просјацима на њујоршком тротоару. Пулс Њујорка можда се најбоље осети из угла стотина хиљада сиромаха који живе у једном од најбогатијих градова на свету.

Можда се међу њима могу боље схватити Теслине њујоршке године.