Албански Алпи – туристичко-планински центар Тет

Ушушкано у кршевитим планинама Проклетија, на северу Албаније, налази се сеоце Тет, које административно припада Скадару, општини Шаља и области Дукађин. Од Скадра је удаљено око седамдесет километара и до њега, кроз прелепе пејзаже, води нови пут, мноштво кривина и успона па имате утисак да сте све ближе небу и облацима.

Тет је смештен у централном делу планинског венца Проклетија у долини на 900 метара надморске висине. Истоимени национални парк простире се дуж границе са Црном Гором и Косовом и Метохијом. Обухвата површину од 2.630 хектара, од којих је више од половине под шумом. Административно покрива неколико места као што су Ваљбона, Вермош и Тамара, Лепуша. Највиши врх је Маја, језерце је 2.694 метра изнад мора, и рај је за оне који се баве пешачењем и пењањем.

Високи планински врхови Проклетија с албанске стране, бистри извори, идиличне камене и дрвене куће, стада оваца и говеда, нетакнута природа, зеленило подсећају на Алпе с разгледница, па Тет с разлогом зову „Албански Алпи”.

Донедавно су били мистерија многима, не само зато што су били тешко приступачни већ и због обичаја који се доводи у везу с овим крајем Албаније – крвном осветом.

Недавно је урађен нови пут до Тета па се до њега данас лако стиже, а о крвној освети и даље сведочи кула претворена у својеврсни музеј који је у приватном власништву породице Кочеку.

Нисам љубитељ пешачења, још мање пењања, али ме је та прича о кули за закључавање, описана у роману Сломљени априли чувеног албаског писца дисидента Исмаила Кадареа, стално привлачила па сам одлучила да се упутим ка Тету. Наравно, опет је ту била Аљбана, увек спремна за авантуру. А Тет то јесте био...

Од Скадра, на путу ка Тету прошле смо кроз једно баш лепо подручје у подножју Проклетија. Место се зове Бог. Ту се одваја пут за још једно туристичко месташце – Разем, које Албанци радо посећују лети, али и током зимских дана. Природа је била нестварно зелена, ваздух резак.

Аљбана ми је рекла да су у Богу некада виђенији Скадрани куповали земљу и правили викендице. Од тог места креће успон ка планини као и кривине, али не тако неподношљиве. Пењале смо се и чинило ми се да ништа посебно нема на том путу. Све већ виђено… зеленило, пропланци, шуме, птице, док се у једном тренутку нису појавили стеновити врхови планина испод којих су били начичкани облаци. Све време смо се пењале ка њима, затим возиле, чини ми са као по њиховим врховима, да бисмо се на крају спустиле у Тет. Била је средина маја и право време за посету том планинском месту.

Када смо стигле у Тет, било је касно после подне. Ваздух резак, река која протиче рубом Тета, улица посута шодером и с једне и с друге стране приватне куће претворене у својеврсне хотеле које Албаници зову бујтине, прво је што сам опазила.

Бујтине су повезане малим прашњавим сокацима који су врвели од туриста. Неки су радознало разгледали околину, други покушавали да нађу своју бујтину, а неки већ седели у њиховим баштама уживајући у погледу на Проклетије и густирајући традиционалне домаће производе.

Путем се дизала прашина, а гласови различитих језика водича допирали су са свих страна. Све је врвело као на пијаци, само што за продају није било ничега. Био је леп, пријатан дан. Пожуриле смо да стигнемо до Kulla e ngujimit, у преводу би била кула за преиспитивање, да се не би затворила, јер је између осталог она била разлог посете том месту.

Стрпљиво смо сачекале свој ред за улазак у кулу, где је кустос посетиоцима причао историјат тог задања за свега осам минута. Биле смо последње у реду. Из куле је Кочеку изашао са белим кечетом на глави и позвао нас унутра. Пошто смо платиле симболичну цену карте, кренуле смо за њим. Стрмим дрвеним степеницама попеле смо се у малу просторију на чијој се средини налазила софра осветељна петролејском лампом. Имала је мале прозоре, наизглед као пушкарнице. Замолиле смо га снимамо његово казивање, на шта је радо пристао.

„Ово је кула теста или помирења, грађена је пре 390 година, првобитно за заштиту од ратова, а затим је коришћена као кула мира или помирења”, почео је своју причу Кочаку и додао: „Шта то значи? Када би човек у то време имао крвног непријатеља, долазио би овамо с циљем да се помири. У кули би добио свог заступника, неку врсту посредника. То су били углавном мудри старији људи, врло поштовани. У кули је могао да остане петнаест дана, али уколико се у року од три дана не би измирио, морао је да оде. По одласку из куле крили су се у својим кућама, бежали из села или одлазили у качаке, то су били они људи који су се због крвне освете крили у планини”, причао је па смо имале утисак да смо у позоришту.

„Дакле говоримо о времену када се у овом крају примењивао канон Леке Дукађина који је тада био својеврсни устав. Људи су га поштовали готово три века, од 1446. године. По канону Леке Дукађина, ако бих убио, имали су право да у року од 48 сати убију сваког члана моје породице осим жена и деце. После 48 сати трагали би за убицом или оним ко је преузео на себе да плати данак, док би остали чланови породице били поштеђени. Овде, у кулу нису смели да уђу ни жене ни деца, већ само онај ко је извршио убиство и посредник, старешина”, нагласио је Кочаку.

Браћа Сокол и Кочеку данас су кустоси овог својеврсног приватног музеја, на чијим су зидовима изложене фотографије њихових предака, и предмети који су некада били у употреби. Пажњу ми је привукла колевка какаву је користила моја бака са Косова и Метохије. Вратила ми је успомене на повезивање бебе и стављање у колевку мојих малих рођака које сам пазила док сам била код баке на распусту.

„Колевка је коришћена када су се сукобљене стране суочавале и има веома снажно значење. На том састанку, када се састану мушки чланови две посвађане породице уз посредство старешине, везали су бебу, мушко дете за колевку, окренули би је наопако и замолили жртву за мир. ‘Хоћеш ли му опростити или пустити да умре?‘ Ако би породица жртве вратила колевку, помирили би се и крв би била опроштена. Када је крв опроштена, успоставља се пријатељство да касније не би било кајања или љутње. Обичај је био да се тада беби исече прамен косе, па би породице везивало кумство.”

Уколико породица жртве не би вратила колевку, то би учионио старешина, посредник, да не би страдало невино дете и освета би се настављала.

„По канону, уколико би онај ко је дужан да изврши крвну освету нашао жртву у пратњи жене и деце, није имао право да је убије пред очима жене и детета нити иза леђа. Само лицем у лице. Било је случајева да је у породици убијен једини мушкарац, онда је наплату дуга преузимала најстарија сестра, која се због тога није удавала. Она би обучена као мушкарац имала право да изврши освету. То су биле бурнеше (Burrnesha). Имале су сва права која су припадала мушким главама, па чак и да опросте, помире породице. А ако би је ко убио, сматрало се да је убио мушку главу.”

Када смо изашле из куле, већ је почео да пада мрак. Аљбана и ја смо заборавиле да немамо смештај. Пре поласка на пут нисмо га резервисале, јер смо рачунале да није сезона, биће места. Међутим, није га било. Захваљујући интервенцији Кочекуа, успеле смо да нађемо собу у близини куле. Све бујтине су биле заузете.

Питала сам се шта толики туристи који овамо долазе виде у овом не тако посебном и не тако уређеном месту, до којег треба труда да се стигне. Руку на срце, природа је и даље нетакнута, још дивљи нису истерали питоме, али су на добром путу, јер су се тих дана када смо биле у Тету звукови грађевинских машина чули на све стране. На то моје питање одговорила је Лиза, коју сам упознала у хотелу где смо Аљбана и ја одселе.

„Знате, код нас стално пада киша. Ова природа је за мене рај. Свет је дошао у Албанију! Нема потребе да људи одавде одлазе у свет.” И када сам мало боље размислила о томе што ми је рекла у ноћи испред хотела, док је ватра око које су били окупљењи туристи из свих крајева света тињала, схватила сам колико је била у праву. Свет јесте дошао у Албанију. Ова земља и те како има шта да понуди. Богата природним лепотама, морима, језерима, планинама, културом, традицијом, мистична, своја и непредвидива.

Изненађење нам је било још веће за доручком, који нам је послужила Ђералин из Перуа. Њено име се на нашем језику, рече нам, изговара као Каћа. Када сам је упитала откуд она у Тету и то да ради, тако далеко од Перуа и албанске цивилизације, рекла ми је да је то њен и начин живота њеног супруга, иначе Турчина. Путују у места која желе да посете, у њима привремено раде како би прикупили новац за следеће дестинације. Најдуже месец дана се задржавју у изабраном месту. Воле природне лепоте Албаније и већ трећи пут долазе у Тет. Била је, каже, и два пута у Србији, има другарицу Мексиканку која живи у Београду и удата је за Србина. Проговориле смо и понеку реч на српском и уз смех се растале.

Аљбана и ја смо пошле у нова истраживања Тета. Мимоилазиле смо се прашњавим путем с мноштвом туриста, који су баш као и нас две желели да упознају сваки кутак овог места, које у понуди има разне пешачке туре, однедавно и зиплајн, посету оближњем водопаду и виру плаве боје који зову Плаво oko (Syri i Kalter). Испред цркве среле смо мештанина кога сам замолила да нам каже нешто више о Тету.

„У селу је стално настањено педесетак кућа, лети има више људи, углавном се баве туризмом и сточарством. Туриста има током целе године. Откако је направљен пут, они долазе и током фебруара и марта“, прича ми педесетогодишњак Ђовалин Локти, отац седморо деце од којих најмлађе има тек годину дана.

„Имамо школу и амбуланту, када су хитни случајеви долази и хеликоптер. Да би живео у граду треба да имаш посао и новац, овде имам свој посао, издајем смештај, обрађујем земљу, школујем децу. Најстарија ћерка ми има двадесет година, завршава студије енглеског на факултету у Скадру. На факултету је полагала и српски језик као изборни. Каже ми да се и он као и многи Албанци опрабао у раду у иностранству, али је ипак одлучио да се врати на своју земљу, у Тет, докле ни Турци, каже, нису могли да стигну.

„Нису успели Турци да дођу овамо, једино је српска војска стигла до Црвеног камена. Ми вучемо корене из села Широке код Скадарског језера, тамо су и даље наше куће. Наши преци су побегли од Турака да би избегли исламизацију и очували веру. То су била три брата Шош, Шаљ и Мирдит, из Широке су дошли овамо 1520. године. И то је данас област Дукађина. На попису 1992. године у Тету је живело око 260 породица, данас их је упола мање.”

На моје питање зашто је одлучио да остане и то са седморо деце, данас када сви одлазе са села, једноставно је одговорио: „А где да нађем овакву земљу? Сада се све више враћају на село. У Тет се враћају мештани, због туризма”, прича ми с поносом овај педесетогодишњак, из кога зрачи задовољство начином живота и оним што га окружује. Када је чуо како се зовем, одушевљено ме је питао за нашу певачицу народне музике Драгану Мирковић, рече ми да зна све њене песме, па смо и запевали Кад би знао како чезнем!

Уверавао ме је да би на Драганин концерт, уколико би се одржао у Скадру, дошло више Албанаца него када би неки политичар држао митинг.

Растали смо се уз моје обећање да ћу Драгани Мирковић пренети поруку да у Албанији воле њене песме, да јој поручим да размисли и организује концерт у Скадру. С тим у вези недавно сам дошла до податка да у Албанији живи 46 особа женског пола са именом Драгана. Можда то и има неке везе са нашом прослављеном певачицом. Али оно што сигурно знам и у шта сам се уверила јесте да су албанске генерације одрастале уз Драгану Мирковић, Лепу Брену, Здравка Чолића, „Црвену јабуку”.

„Албанске Алпе” посећује и доста наших туриста, превасходно зими, они који воле авантуре пењања и освајање врхова. Моја препорука је свакако да сва ова места треба посетити и током лета јер су спас од врућине. Недавно смо Аљбана и ја из Тиране побегле у Разем, о њему ћу у следећој причи.