Док стубови у песку придржавају небо – ко је срушио суданско православно царство, ислам или пустиња
Донгола, престоница једног од највећих православних царстава средњег века – Судана, налази се удаљена у пустињи, затрпана песком. Ретки су туристи који је посећују, мада крије права чудеса као што је Црква гранитних стубова.
Црква гранитних стубова названа је по шеснаест стубова мало виших од пет метара, који су некада били централни део светиње. На њиховим врховима тада су стајали изрезбарени капители.
Већина стубова је поново усправљена, али нема ту ни крова ни пода: стубови заривени у песак придржавају небо. Не дочаравају стару славу, већ моћ природе, неумољиву пустињу која све гута. Упали смо у пешчану чељуст, и црква и ја. Сунце пржи као да би да ме одавде отера.
Дугачка стабла за таваницу нису из Судана
Низ капитела је спуштен и постављен у равни очију уз нови зид.
На свим странама сваке главе стуба уклесани су украшени крстови, слични онима које сам виђао у средњовековним српским манастирима.
Макарије прича да је то била Саборна црква, седиште владика. Основа је у облику крста, зидови су од печене цигле, ојачани хоризонталним дрвеним гредама и попречним везицама на угловима. Изграђена је у 7. веку. Касније су додати стубови од црвене цигле да придрже раван дрвени кров.
„Археолози се чуде где су наши преци пронашли тако дугачка и гломазна стабла за таваницу. У овом делу Судана свакако нису“, казује ми Макарије, један од последњих потомака суданских православаца којег сам једва пронашао захваљујући добрим контактима у Картуму.
Оловка и папир трпе врућину, телефон не
Још на почетку дружења замолио сам га да ми дозволи да га снимим, јер ми је тешко да у овим условима све то бележим. Али на овој врућини телефон се прегрејава. Толико је врео да не могу да га држим у рукама, па сам га обухватио неким крпама. Срећом, понео сам стару добру оловку и папир. Ако не знам шта посматрам, узалуд сам долазио.
Док шетамо по темељима некадашњег града, Макарије ми прича како су куће обичних људи биле грађене од непечених блатних цигли. Насеље је било велико, резиденцијални део се простирао на тридесет пет хектара.
„У једном тренутку Краљевство Донгола контролисало је огромно пространство од милион квадратних километара! То је као Шпанија и Француска заједно. Била је то једна од највећих држава средњег века… Колика је твоја земља?“, упита Макарије.
Кад сам му рекао, замислио се, израчунао: Донгола је била као једанаест територија Србије.
По површини, богатству и утицају, Донгола би се мирне душе могла назвати православним царством, и ја сам је тако доживео.
Црква Светог архангела Рафаила
Улазимо у Цркву Светог архангела Рафаила, познатог исцелитеља људи и животиња, заштитника путника.
„Саграђена је пре хиљаду сто година, у 9. веку. Да би је осликали, наши краљеви су донели црвено олово из Шпаније, а ултрамарин боја је од камена лапис лазули, који је стигао из далеког Авганистана. Олтар је од материјала из древног кушитско-египатског храма“, објашњава ми Макарије.
Обиђосмо куће, цркве, тврђаву, манастире, гробнице, палате, зграде државне администрације… Све је у рушевинама, виде се само темељи и понеки стуб, а Макарије као да хода по нетакнутом граду, као да види сва здања у пуној лепоти, па са поносом истиче: ово је подигао краљ Георгије Први, а ово краљ Захарије…
Преноси на мене осећај значаја и величине, иако се пред нама једва назиру темељи. А осећам и топлину, сама имена указују на блискост са остатком православног света.
Само пуким случајем, или можда Божјом вољом, у Судану је после славних дана нестало православље. Само пуким случајем, или можда Божјом вољом, код нас није.
У Судану су жене биле мецене фресака
„Најбоље очуване фреске су у Манастиру Свете Тројице. Европљане изненађује то што су жене биле мецене фресака, што се види из натписа на дну“, каже.
У манастиру, Пољаци врше археолошка ископавања, па нисмо могли да у њега уђемо. Али зато Макарије из дубоког џепа дуге беле хаљине вади црни новчаник. Приметих да му је изнад шаке тетовиран крст. Узима икону на којој је приказана најславнија донголска фреска, која се управо налази у овој светињи, настала када је зенит краљевства већ прошао: игра црнаца пред Богородицом и Исусом.
На једном месту, у славу Богородице, окупљени су хришћани и арабизовани Нубијци: са једне стране, народ је обучен у једноделну одећу која се омотава око тела, са маскама украшеним шкољкама, а нешто даље су у дугим панталонама, сукњама и шаловима, са турбанима на главама. Заједно плешу и моле се да краљева сестра добије наследнике, како стоји у натпису.
„У старој Донголи било је вештих ковача, мајстора који су израђивали квалитетне предмете од коже, метала и палминих нити“, дочарава ми Макарије још мало свакодневни живот средњовековне Донголе, док нас ветар све јаче засипа пешчаним зрнцима.
„Великаши, проклете им душе...“
Стопирамо поред асфалтног пута, у нади да ће неко проћи у наредних неколико сати и смиловати се на нас, премда је саобраћај врло оскудан...
Спустисмо се у песак у турски сед, а торбу постависмо посред пута, ако случајно заспимо, да скренемо пажњу возилу које наиђе.
„Када и како је православно краљевство уништено?“, питам.
„Великаши, проклете им душе, на комаде раздробише царство!“
Не, није рекао тим речима, али јесте баш то рекао:
„Можда су пропасти допринеле велике суше и тешка клима, али крајем 13. века започињу непрекидне борбе за престо. Настаје више независних кнежевина, а великаши често позивају муслимане са севера да им помогну у борби против хришћанских ривала. Трећи донголски бој 1276. неславно ће се завршити по хришћане. Први муслимански краљ биће крунисан 1323. године, а престони двор ће постати џамија. Убрзо ће бити свргнут, али фреске су већ биле прекривене малтером, постављена је плоча са величањем Алаха која ту још увек стоји, а пут муслиманима биће заувек отворен. Иначе, наш престони двор, то је сад најстарија сачувана џамија у Судану, с тим што се од 1969. године не користи у верске сврхе“, испричао ми је Макарије у даху.
Арапи ће неколико пута нападати Донголу, хришћани ће је ослобађати, да би се борбе окончале тако што је хришћанска краљевска породица побегла у место Дав (данас Џебел Ада) и основала ново, малено краљевство, које ће потрајати још најмање стотину година, а можда, по мишљењу историчара, чак и све до 16. века…
Евлија Челебија – од Београда до Донголе
Крајем 17. века један духом немирни слаткоречиви Турчин креће на пут око света. Више пута ће посећивати Београд и оставити детаљне описе српских крајева. За српску престоницу написао је да је „рај на земљи“ са „двеста седамдесет џамија“.
Био је то Евлија Челебија (1611–1682), највећи путник отоманског доба, који је четрдесет година провео табанајући светом. Пре и после Београда стигао је и у покорену, муслиманску Донголу. У путописима описује велику кућу управника, те како град има „шестсто педесет кућа у тврђави, а три хиљаде изван ње“, и да „привлачи хиљаду трговаца“.
Донголу нису уништили муслимани. То је учинила – пустиња. Каравански путеви су променили свој ток, а пешчане дине су почеле да настањују град. Обрадива земља крај Нила се сузила, готово нестала. Било је тешко доћи до пијаће воде. Последњи становници су Донголу заувек напустили пре нешто више од двеста година.
Још увек постоје урушене куће из тог доба, у којима је остављен сав намештај: мештани га нису понели са собом, јер су веровали да би им то донело несрећу у новим домовима.
Сада град неколико месеци годишње настањују једино пољски археолози, који овде врше ископавања од давне 1969. године.
Лубеничице у пустињи – вино Содоме
На моје запрепашћење, угледах како из песка израња танка сувкаста зелена мрежа налик виновој лози. Као бисери на ђердану по њој висе малени жути плодови са зеленкастим уздужним линијама. Како ли опстаје у пустињи?
„Шта је ово? Да ли је јестиво?“, упитах
„Лубеница.“
„Мора да се шалиш“, рекох, убравши неколико малених чврстих плодова. Три-четири стају у руку, величине су огромног ораха или малене јабуке.
„Зар не знаш да лубеница није увек била велика? Настала је од ове биљке, која има пуно назива: кисела јабука, кисели краставац, вино Содоме, дивља тиква. Стари Египћани су укрштали најкрупније и најслађе плодове и после хиљаду-две година створили лубеницу коју знаш. А ово је њена чукун-чукун-чукун-чукун… чукунбаба.“
„Е да сам јуче умро, то не бих знао!“, изговорих узречицу моје баке. „Па још је и кисела?“
„Кисела, и још како! Једу се само коштице, и то прокуване. Користимо је за лечење болести коже код камила. Од ње правимо супу, сапуне, пудер, лековите масти и завоје. Одлична је против убода инсеката, набери десетак комада, па да се мажемо вечерас…“
Загледах се у једну, стварно личи на праву, мада је величине тениске лоптице. Тако сам завршио са десетак „лубеница“ у џеповима! То се не догађа сваки дан.
Касније сам у енциклопедији проверио: ми смо наишли на плод латинског назива citrullus colocynthis. Нису баш сви научници уверени да је ова биљка директан предак лубенице, али је свакако пустињски плод из истог рода, природни лаксатив и диуретик.
Дремеж у пустињи пред повратак
Када је окончао причу, Макарије се из турског седа изврнуо на песак са намером да мало одспава. Сунце нас пржи, али ми смо се са тим помирили, чак се један другом и не жалимо, само повремено уздишемо и стењемо у природној фуруни.
Када би овде човек преминуо, тело би му нашли реш печено. Да ли ће ико данас проћи овуда? Да није паметније склонити се под кубе, па чекати предвечерје или јутро? Нико не путује по најгорој врућини…
Није прошло ни пет минута како је Макарије решио да задрема, а мене забринуле мисли, кад се зачу звук аутомобила. Био је то исти онај возач који нас је овамо и довезао.
„Отишао сам у своје село, обавио шта имам, и одлучио да се данас вратим у Нову Донголу, иако сам планирао да то учиним сутра. Плашио сам се да нико други овуда неће проћи, па да ме не чекате до ујутру…“
По ко зна који пут подвлачим у свом нотесу: у Судану се на доброту људи увек може рачунати.
Коментари