Сесиби и Амарна - коме су сметале реформе фараона Ехнатона

Тачно на месту где престаје зеленило, а почиње пустиња – сунце обасјава, боље рећи – свом силином пржи Сесиби, древни град на западној обали Нила, био је храм који је у 14. веку пре нове ере изградио фараон Ехнатон, син Аменхотепа Трећег, градитеља Солеба.

Све што је остало од Ехнатоновог храма су три висока стуба унутар правоугаоне платформе, која се налази у већој, такође правоуганој, структури.

Због та три стуба стигао сам до ове пустиње.

Неко ће се запитати: да ли храм вреди толиког труда? Сваки путник ће дати другачији одговор. Као што Суданци у пустињи јасно виде присуство Бога, ко разуме историјски значај и причу, чак и кад на лицу места нема много тога опипљивог, ту проналази различито задовољење духа.

Ехнатон је напустио миленијумима уважаван пантеон богова и прогласио веровање у Атена, бога соларног диска. То је најстарија забележена монотеистичка религија.

После смрти фараона, храмови су порушени

Отпор свештеника и народа био је огроман, па је одмах после његове смрти овај храм, као и сви други које је Ехнатон саградио, порушен. Бес који је изазвао био је толики да му је чак у његовој гробници свуда изгребано име, а брисан је и са званичних спискова египатских владара, тако да се за њега сазнало тек у 19. веку. Египћани су веровали да заборав на овом значи и смрт на другом свету, па је та казна била једнака двострукој смрти.

Ехнатон је имао визију да све промени, почев од религије и уметности. Одједном више нема заповести да се владари приказују вечно млади и згодни. Напушта се озбиљност и строгост, линије постају слободније и разиграније.

Ехнатон је одличан пример како у реформама често реформатор први настрада: са израженим телесним деформитетима, он је први ружан фараон који је тако и приказан на рељефима!

Његова непривлачност била је тема озбиљних студија, па постоји више теорија од чега је боловао. Египтолог Роберт Брајер због проучавања процеса мумификације познат као Господин Мумија, тврди да су пауколики прсти, издужени удови и лице високог и сувоњавог Ехнатона последица мутације гена познате као Марфанов синдром. Можда је баш зато Ехнатон толико волео сунце, јер та болест чини да је болеснику често хладно.

Чуднијег и занимљивијег фараона Египат није видео, а стари свет – већег реформатора.

„Још само да је одлучио да људи ходају на рукама, па би му реформе биле комплетне“, нашалио се један мој пријатељ египтолог.

И Ехнатон је баш на овом делу Нила решио да сагради храм свом новом богу. Не зна се зашто је изабрао то место, али није немогуће да је радио прорачуне разних врста, од положаја звезда до тока Нила.

Бога је замишљао безлично и бестелесно, па чак забрањује да се свевишњи ликовно приказује, већ се уместо њега приказује сунце.

Бог који није знао за мржњу и љубомору

Његов бог никога не кажњава, не зна за мржњу и љубомору – лишен је људских особина. Каква је то била разлика у односу на претходна и будућа веровања!

Религијом одувек доминира страх од казне, Бог је углавном приказиван као захтеван и строг. О томе сам често разговарао са Владетом Јеротићем.

Да ли је Бог створио страх, или је страх створио Бога? Да ли човек може и треба да постоји без страха, и у којој мери? Да ли је религија која се заснива само на љубави погодна за људе? Да ли је страх неопходан? Има ли људи који га немају? „Неустрашиви“ су психички оштећени, тврдио је Јеротић.

„Страх је у костима свих људи на земљи. Чак и фетус осећа страх“, говорио је Владета Јеротић. Наравно, знао је мудри професор, који је стрпљиво одговарао на почетничка верска питања, да је љубав изнад свега, а већа вера значи и мањи страх…

Ехнатон је учинио незамисливо: укинуо је претње страшним мукама и све ритуале који су се базирали на страху. По њему, све што човек треба да пожели током молитве јесте да поново угледа божји сјај, да дочека нови дан, да се диви сунцу. Можда баш та жеља у себи садржи страх – да се сутра нећемо пробудити?

Ехнатон је променио и престоницу

Ехнатон је одлучио и да промени престоницу, па је уместо Тебе наредио да сто хиљада радника гради Амарну у пустињи. Три године су, камен по камен, грађене куће, храмови и палате, дуги низови зграда у широким улицама, клесане су гробнице и формирани дрвореди. У „недођију“ је пресељено четрдесет хиљада људи.

„Сунчани град“ у целости је усмерен према сунцу, храмови чак немају кров.

То је био први египатски отворени град. Два и по миленијума пре тога није било дозвољено људима да виде статуе богова, нити да улазе у храм.

Сваки, чак и симболичан контакт са богом, био је резервисан за фараона и свештенике. Једанпут годишње су, на церемонијама, статуе изношене, и само тад би их народ издалека могао видети.

Обично су смртници остављали дарове пред храмом. А сада, одједном, дозвољено је сваком да уђе у храм, док статуе Атона не постоје!

Дакле, када бих имао времеплов, морао бих упловити у доба Ехнатона уколико бих желео било шта да видим. Свако друго време значило би посматрање ограда храмова, а то баш и није интересантно.

Амарну сам, без времеплова, посетио свега месец дана пре доласка у Судан, али ни тамо нисам затекао богзна шта – чини се да је после Ехнатона дошло сто хиљада радника да, камен по камен, његову нову престоницу разграде. Но, и по томе је Ехнатон пионир: престоницу је саградио како би одузео моћ свештеничкој касти, али је чињеница да 20. и 21. век сведоче о иницијативама широм света да се главни градови изместе из насеља. Чак и модеран Египат гради Нови Каиро усред пустиње.

Дело необичног фараона надживело је миленијуме

Хтели су да га избришу из историје, али је његово дело надживело миленијуме. Како се разна освајања чине бесмисленим упоређена са иновативношћу и храброшћу Ехнатона!

Живот овог фараона је на мене оставио толико јак утисак да осећам захвалност што ми се указује прилика да изблиза погледам три преостала стуба његовог храма, подигнута по његовој наредби пре три и по хиљаде година. Чак је и ове стубове немилосрдно време бацило у прашину, али су их археолози вредним радом вратили да усправно стоје.

Фројд је тврдио да је Мојсије био Ехнатонов свештеник, а да се егзодус Јевреја догодио када су уследили прогони после фараонове смрти. Лично се придружујем историчарима који у ову хипотезу не верују, али је очигледно да је први чврсти темељ монотеизма поставио Ехнатон. Постоји невероватна сличност између Велике Атонове химне и библијског Псалма 104.

„Нит је био леп, нит је био храбар, нит је освајао, нит је умео да управља државом. Али је умео да изабере жену“, каже ми Суданац који ме је довде довео.

Мало је људи који су чули за Ехнатонова достигнућа, па и за њега самог, али тешко ће се наћи човек који није чуо за његову супругу – славну Нефертити, и њиховог синчића – Тутанкамона.

„Једна од најлепших жена која је ходала светом, Дама милости, Сласт љубави, Дама две земље, Дама свих жена, Господарица Горњег и Доњег Египта, како су је звали, приказана је са жезлом и млатилицом у рукама, поштована као божанство; била је удата за фараона ружног као ђаво. А њено име значи: лепотица је стигла“, каже мој нови пријатељ.

„Сви су мислили да ће супруга вратити Ехнатона старој вери, а она га је подржала и са њим градила нови култ. Не знамо поуздано, али можемо да машту заснивамо на вероватноћи: могуће је да је долазила и овамо, да посети храм свог супруга“, рече Суданац, па из џепа извади слику познате Нефертитине статуе која се налази у берлинском музеју.

Тада сам први пут пожелео да једно од најлепших дела људског стваралаштва пре нове ере, лик Нефертити који је извајао вајар Тутмозис, видим својим очима, па ћу се убрзо после путовања Суданом, због те избледеле и искрзане Нефертитине слике, упутити у Берлин где Нефертити важи за – најлепшу Берлинку!

Нефертити у средишту преваре

Бисту је пронашао немачки египтолог Лудвиг Борхарт 6. 12. 1912. године. Нефертити се од тада налази у средишту једне од највећих превара у историји археологије.

Борхарт је властима приказао неугледан предмет, бисту прекривену глином, и добио дозволу за извоз, пошто је у то доба било забрањено износити само најважније артефакте. Египћани од тада покушавају да је поврате. Тражили су је од свих немачких власти, па чак и од Хитлера и америчке окупационе управе, али без успеха.

Биста је пронађена без једног ока и са оштећеним уветом у Тутмозисовој радионици.

Замишљам прелепу Нефертити како сатима стоји пред скулптором, и уметника који се до ушију заљубљује. У њему се не одвија само уметничка, већ права емотивна борба: желео би да фараонову супругу одведе у постељу! Полагано јој прилази и као случајно је додирује, да испита њено расположење. Она не реагује, па он самог себе охрабрује, већ се у мислима слади… Тад пуче шамар и атеље му се окрену око главе.

На свега метар од статуе Нефертити, пронађена је статуа Ехнатона, разбијена у парампарчад: њега је, наводно, вајар разломио на комадиће, али, по овој теорији, то није могао да учини и са ликом своје вољене. Но, отишло је једно око…

Како историчари умеју да униште романтику без икаквог разлога (пошто ни они не могу да докажу шта се заиста догодило, већ такође само нагађају), сликовито показује теорија да око недостаје зато што је то био школски модел, пример на којем су генерације нових вајара училе како да направе око. Кад већ не знамо како је било, дајем предност неузвраћеној љубави!

Зна се да биста никада није напустила вајарску радионицу, мада се о Нефертити иначе мало тога зна, па чак није сигурно која је њена мумија, ни како је завршила свој живот.

Фасцинантна је фигура у Берлинском музеју: бела боја добијена је од креча, црна од угља са воском, зелена од бојеног стакленог праха са бакром и гвозденим оксидом… Чини се да толико труда, знања и осећања дотад није упило ниједно уметничко дело. Нефертити је позната и као најлепша Берлинка, а налази се чак и на немачкој поштанској марки.

Но, на другим рељефима и скулптурама њен лик ни близу није тако леп. Штавише, понегде ми се чини да је - ружна! Можда је само лепота љубави несрећног вајара створила најлепшу жену на свету, па се ми и после толико миленијума заправо очаравамо његовом маштом.

Ехнатон је умро у својој двадесетој години. Обоје имају раскошне животе после смрти, који вековима распламсавају људску машту. Ехнатон је чак и данас признат као пророк у народу Друзе, који живи на Блиском истоку.

Седим на темељу огромног стуба, једног од многобројних који су срушени, замишљајући како Ехнатон и Нефертити прилазе храму док свита за њима носи дарове.

У даљини на хоризонту пустиње спазих суво жбуње како се лелуја. Шиба га ветар, чији дах до мене не допире.

Суви скакавци уместо ћевапа

Водич извади завежљај из торбе, развеза га, па ми пружи ситне хрскаве комаде меса.

„Послужи се сушеним скакавцима. Укусни су, прсте да полижеш! Имали смо најезду ове године. Све су нам усеве појели, ни зрно није остало. Онда смо решили, кад су нам већ све појели, да ми једемо њих.“

Током најезде се по осамдесет милиона скакаваца стушти на један квадратни километар. Дневно прелазе по сто тридесет километара, а сваки дан поједу колико су тешки. Ужас у једном залогају! Но, огладнео сам, једем суве скакавце као да су ћевапи.

Тло по којем ходамо је неравно, испуњено темељима древних кућа. Прилазим остацима одбрамбеног зида који је окруживао насеље. Велике дебљине, очигледно је био масиван и висок, а сад подсећа на низак насип од печених блатних цигли. Миленијуми су се са њим играли, ретке кише, често сунце и ветрови омекшавали су и наново стврдњавали цигле, па зид сад изгледа као да ће да потече, слично Далијевим сатовима.

Пролазимо покрај куле од осушеног блата, косих зидова; личи на пирамиду без врха, која се, као да је од течне чоколаде, такође напола отопила. Металне пумпе за воду све јаче брује како се приближавамо граду. Личе на фабричке машине из 19. века, постављене на металне железничке точкове.

Ехнатонове стубове милују вечерњи зраци сунца измешани са маглом и снажним мирисом Нила. Фараон и његова Нефертити спојили су нежно руке у скулптури у берлинском музеју. Време је уметничко дело давно разбило; остале су само спојене шаке. Својим очима сам гледао како над њима заљубљени лију сузе. Зна се да љубав не мари за миленијуме.

„Твоја рука у мојој руци,

Тело ми дрхти од радости,

Срце ми је узвишено“,

пише у једном староегипатском тексту из доба Новог краљевства.

На врху блатнога зида старог три хиљаде година птица пева као да се слаже са овим стиховима.