Судан пред рат – кревети у пустињи и рудници злата

Већина насеља у којима сам боравио у Судану једва да има пет-шест раштрканих кућа, често међусобно толико удаљених да се чини као да су куће немарно побацане по пространству жуте пустињске равнице, препуштене свака себи, те не чине јединствену насеобину. Присуство Нилa се осећа и када моћна река није у видокругу – јер без ње ни ових неколико душа не би могло да преживи.

У тим сеоцима покоји дом претворен је у хостел за путнике намернике и рударе. Колико год изгледало као да никад нико у ове пределе не залази, то заправо није тачно.

Спаваонице на отвореном

„Дуж Нила путује целокупан живот овог дела планете. Путника увек има, неки иду ка Египту, неки се враћају, а поједини, просто, лутају. А има и оних, попут тебе, који трагају за чудима природе и остацима старих култура“, рече ми власник малог али уредног објекта од блата, са изузетно лепим чипканим украсима на фасади.

Иако се зна да сваки туриста има кудикамо више новца него било који мештанин, цене су уједначене, и странци неће платити ни динар више од локалаца.

Суданцима је чудан обичај спавања у затвореном простору. „Ако баш инсистираш, ноћи у својој соби, али ко још по овако топлом времену бира да буде у четири загушљива зида“, збуњен је власник хотела. И тад сам тек схватио да посетиоци овде уопште не изнајмљују собе, већ само – металне кревете са танким душецима, који се увече послажу у дворишту без краја, јер двориште овог хотела – то је бесконачна пустиња.

Звездано небо над нама обухватило је све постојање. Поветарац је расхлађивао топао ваздух. Спокој универзума завладао је и нашим бићима. Чинило се да дишемо са звездама, као да смо и ми једна од светлуцавих тачака расутих по тамном плишаном платну бескраја.

Поред мене је, у тишини, на металним креветима лежало неколико путника и рудара, као и бројна породица власника хотела. У потпуном миру гледали смо у небо. Нико од нас није имао пртљага, тек понеку торбицу; чинило се као да смо једнако сиромашни и једнако богати под овим сводом.

У мраку су се виделе једино звезде које час јаче час слабије затрепере. Осећао сам се као никада до тада: као да сам потпуно сам у свемиру, а ипак нимало усамљен, већ дубоко свестан присуства људи око себе. Звезде и суданско небо, песак под нама, побратимише нас. Поверовах да смо најближи род. Знао сам, свако од тих људи учинио би све за мене, као најрођенији. Знао сам, учинио бих и ја за њих исто толико.

Какав је благослов бити део неба! Звезде су засијале, као у огледалу, у сваком од нас. Како гледање у звездано небо може да повеже људе и надахне открића, знао је најбоље Михаило Пупин, који је чак писао да је до неких проналазака тако долазио. А ја, јединац, пронашао сам тако браћу и сестре у суданској пустињи.

Наредних месец дана сам свакодневно нестрпљиво чекао нови метални кревет, и нову браћу по звездама, непознате људе да заједно спавамо на отвореном. Тих вечери читава душа би ми треперила од спокоја и задовољства. Знао сам да ове ноћи нећу заборавити, да ћу за њима чезнути, да ћу ово звездано небо, али и ове добре људе, замишљати и у најскупљим хотелима. Сетих се Андрићеве мисли да се људског лица и звезданог неба човек никада не може довољно нагледати.

Када погледам фотографије спаваоница на отвореном, видим да су кревети били трошни, а постељине неугледне и понегде подеране. У каквом је то несагласју са мојим сећањима на исто то место! Ни у једном једином тренутку у том сиромаштву нисам осетио беду, штавише, било је много топлине, достојанства, човечности и – богатства.

Злато као хлеб

Када смо се ујутру окупили да се из заједничког тигања послужимо скромним доручком од пиринча, упознао сам се са Мехмедом, који у оближњем руднику ископава злато.

У Судану већ читаву деценију влада права златна грозница. Процењује се да три милиона људи живи од злата које се може пронаћи у пустињи, те да Судан годишње извезе и до деведесет тона злата, што ову земљу сврстава међу десет највећих произвођача овог драгоценог метала на свету, а чини је и трећом по производњи у Африци, после Јужне Африке и Гане.

Када је председник Омар ал Башир одлучио да оконча грађански рат у Јужном Судану и овој покрајини омогући стицање независности, Судан је преко ноћи остао без седамдесет пет одсто нафтних резерви, па самим тим и главних државних прихода. Након тога се окренуо злату.

Поред државе, многи који живе испод границе сиромаштва решили су да по непрегледној пустињи сами трагају за кором хлеба у виду племенитог метала. Само што нема хлеба без мотике, а рударски је хлеб – хлеб са седам кора.

Мехмед некада данима хода са детектором за метал, а чешће ради у нелегалном руднику који финансира локални политичар удружен са неколико бизнисмена. Политичари и људи у државној управи су овде посебна тема – неколико сам их упознао и био згрожен колико су, барем ти које сам срео, арогантни, безобзирни и другачији од својих суграђана.

„Пођи са мном да видиш моје радно место“, позива ме Мехмед и ја радо пристајем. Док се возимо пустињом, схватам да је право чудо како у том пространству успева да се оријентише. После мање од сата вожње наилазимо на поцепане шаторе које је снажан ветар накривио. Прилазимо повећој рупи у земљи, ископаној, очигледно, тешком механизацијом.

Док једни овај посао раде због пуког преживљавања, због шаке пиринча дневно, друге ка злату гура похлепа. Тако сам сазнао да су значајна историјска налазишта старог Египта уништена током бесомучних ископавања, а како се у издвајању злата користе тешки загађивачи природе, све је више рудара, али и новорођене деце, са инвалидитетом и неизлечивим болестима.

Све то ми је откривао Мехмед, корак по корак, док смо силазили ка дну огромне рупе ископане динамитом и тешком механизацијом. Уместо дна, наишли смо на низ ужих рупа које се претварају у тунеле и сежу дубоко у камен, налик бунарима. Мехмед ми показује бразде у стенама, објашњава шта значе и како обично наслућује где има злата…

Рудник као гробница

У једну од тих стрмоглавих правоугаоних рупа, дубоких и по тридесет метара, спушта се необичном вештином уз помоћ канапа, и чекића. „Догађа се да се зидови пећине обруше и да рудник постане гробница“, објашњава ми његов сарадник.

Мехмеду видим само главу и чујем једноличне ударце у дубини. Уз зидове се пење као паук, пружа ми комад камена за који каже да би могао бити златоносан. Уситњава га, а затим водом помешаном са живом прочишћава прашину и, заиста, на дну просте металне посуде засија неколико жутих зрнаца. Веома су ситна, али је Мехмед сасвим задовољан и обећа да ће ме данас частити ручком.

Убрзо ме поведе у оближњу „фабрику“, у којој се налазе машине за ситњење камења и издвајање злата. Рудници су већином приватни, малени и ископани примитивним алатима.

Много власника, као и рудара што чешљају терен у потрази за благом, нема могућности да набави неопходну механизацију за уситњавање и анализу камена. Зато усред пустиње мноштво генератора покреће десетак машина под импровизованом стрехом од пластичних мрежа. Затичем рударе који прекривени прашином, као да су се у њој купали, раде за грубим машинама.

То је посебан бизнис – ту доносе камење које су пронашли и изнајмљују скупе машине на минут или на сат.

Недуго после мог одласка појавиле су се паравојне формације из далеких крајева света, које су откупиле један број рудника. Познато је да је Група „Вагнер” обезбеђивала руднике злата у власништву руских компанија.

Моји извори из Судана тврде да је и то један од разлога грађанског рата који се управо одвија. А суданска пустиња, кажу, сада је раскопана уздуж и попреко и подсећа на ванземаљски предео препун кратера. Беспрекорна равница, какву памтим, у оштром је раскораку са сликама рупа у тлу налик ранама, које ми Суданци сада шаљу.

Судан је у ужасном рату, невоља се ниже за невољом. Па ипак, знам, звездано небо је исто.

Хране је мање, струје ни ономад није било. Али кад пуцњава утихне, кад уморни рудари оду на починак, кад се све што чини један тежак радни и ратни дан заврши, душа Суданаца ће пронаћи мир у додиру са светлошћу далеких звезда.