Северни Атлантик у фебруару, море 0,3 степена, купање? Може!  

Рејкјавик, 2. фебруар 2024.

Последњи дан боравка на Исланду, фасцинантном острву леда и ватре, где природа мења ћуд сваких неколико минута.

Час вам снежна мећава брише лице и тера сузе на очи, час вам пријатно зимско сунце милује образе. 

Желела сам још једном да се окупам у термалним базенима, којима Рејкјавик (чије име и значи „залив који се пуши“) обилује, и чије сам благодети већ искусила.

Надала сам се да ћу посведочити и ерупцији оближњег вулкана, спремао се, кажу: само што није, али није ми се посрећило. Избљувао је лаву тек када сам отишла. 

Нема ништа лепше него када се, док веје снег и спољашња температура пада испод нуле, брчкате у топлом базену, окружени мирисом сумпора и паром која вам магли поглед. Па мало пливате у олимпијском базену, мало се одмарате у топлим купкама од 39 до 42 степена. Врели ваздух вам жари ноздрве у сауни, па шок у хладном базену од 10 до 12 степени, који вам у секунди заледи крв у жилама.

И тако у круг док не занемоћате.

Била сам и у нестварном мистичном амбијенту Тајне лагуне (Secret lagoon), на чувеном исландском Златном кругу (Golden circle), где окружени дивљином вулканског пејзажа, газите по црном шљунку у првом термалном купалишту у земљи, које датира још из 19. века.

Али двојица шпанских туриста које сам упознала препоручила су ми још једно место у Рејкјавику, геотермалну плажу Наутхолсвик, око пола сата хода од мог хотела. На слици сам видела симпатичан базен, који се пушио, смештен на самој обали, тик уз песковиту плажу у јужном делу града. 

И реших да се тамо запутим. Пут ме водио од мултимедијалног музеја Перлан, који је попут васионског брода стражарио на брду изнад града, кроз шуму четинара, тако ретку за ову земљу дивљине и пустоши, и дебеле наслаге леда и нападалог снега. 

Права зимска идила. Додуше, само на тренутак, јер би се ледени ветар за тили час усковитлао тако да не видите ни прст пред носом. Претходно сам безуспешно покушавала да направим фотографије са панорамског видиковца у музеју. Како би група посетилаца изашла на терасу, снажни ветар би задувао таквом јачином да сте имали утисак да ће све да нас пребаци преко ограде, па вам је једина мисао била како да сачувате живу главу, на фотографије више нико није ни помишљао. Запослени у музеју моментално су затворили видиковац. 

Сетила сам се школске лектире, Мате Ловрака, Влак у снијегу, док сам се спуштала кроз шуму, проверавајући свако мало џи-пи-есом да ли сам на правом путу.

Кад сам избила до обале, ту је већ била права снежна мећава на брисаном простору, али некако сам успела да се домогнем у терену укопане зграде купалишта са свлачионицама и тушевима.

„Ово је тренутно најбоље место за боравак у Рејкјавику“, кроз осмех ми је рекла симпатична продавачица карата.

Бацила сам поглед на табелу са подацима о температури који се свакодневно ажурирају.

Напољу је било само минус један, због ветра сам имала осећај да је најмање минус десет. Температура мора била је 0,3 степена. И локални водич ми је претходног дана рекао да је температура мора изузетно ниска ове зиме, да се на неким местима и заледило, што се ретко дешава. 

Али зато је у врућем базену било пријатних 39 степени.

Убрзо сам се нашла у њему, попут осталих локалаца, са вуненом капом на глави. Потпуно неуобичајено за мене, увек гологлаву и спремну да се загњурим, али „када си у Риму, понашај се као Римљанин“.

Уживала сам у погледу из топлог базена на плажу у заливу прекривену снегом, и низ кућа прекопута, који су час били окупани сунцем, час завејани новим пахуљама, док ми је ветар на рамена и главу повремено наносио песак са обале.

Атмосфера је заиста била нестварна, а онда сам приметила да се понеко од купача, с времена на време, запути ка плажи и бућне у ледени океан, пре него што се поново врати у топлину базена или парног купатила поред. Углавном су на рукама и стопалима носили специјалне рукавице и назувице, да лакше издрже хладноћу и пређу преко снега до мора.

Зимски сам пливач, није тајна, али до сада сам се зими купала углавном у пријатном Медитерану, на Пелопонезу или у Атлантику, али много јужније. „Оверавала“ сам у јануару плаже у Португалији и Мароку, али не верујем да је температура мора икад падала испод 12-13 степени. Када сам кренула у Наутхолсвик, ни на памет ми није падало да ћу пасти у искушење да се бућнем у Северни Атлантик. И то на температури мора од нула степени. Ни Шпанци ми нису помињали купање у мору. Додуше, признали су да се не купају зими чак ни у Аликантеу, где имају станове.

Али радозналост и жеља за подвигом били су јачи и решила сам да и ја пробам. Намера ми је била да тело прво припремим боравком у парном купатилу и хладним тушем после тога.

И кренула сам. У обичном дводелном бикинију, боса и с капом на глави.

Најтеже ми је било да дођем до мора. Промрзла, иначе осетљива стопала, упадала су ми у тврде наслаге снега који се скорио преко песка на плажи. Али после првих неколико тренутака, више нисам осећала ништа - ни бол, ни хладноћу, ни ноге. Било ми је само важно да се домогнем мора.

Песак под отупелим стопалима деловао је чудно и меко док сам улазила у воду до појаса, само да ми буде довољно дубоко да могу да запливам.

Осећај усхићења, радости, пријатности што сте успели у изазову који сте себи поставили. Пулс је скакао, а срце ми играло док сам направила тих двадесетак завеслаја онако обично, прсно, али без зарањања главе у море, на којој је нахерено стајала плетена капица. Пријатне иглице боцкале су ми тело, као да ме у мору дотиче стотину безопасних јежева.

Осмех ми се није скидао с лица. Ни мени, као ни неколико младих жена с којима сам се успут мимоишла, док су се с плаже враћале у базен. 

А када вам тако промрзло тело поново уђе у топлину термалног извора, коју у првих неколико тренутака ни не осетите, прво вас благо опече, а тек на крају грч попушта и поново се опуштате у топлој минералној води која вам прија више него икад. 

На базенима сам остала готово четири сата, и кад је већ пао и мрак. У међувремену сам се још двапут окупала у леденом океану, потрудивши се да овог пута понесем и телефон и овековечим свој мали подухват. 

Док је снег падао све гушће, а ветар дувао све јаче, није ме много било брига што ћу једва наћи пут до хотела назад, што ће ме због хладноће издати и џи-пи-ес, што ће ми ноге бити мокре када стигнем, а капа натопљена и пуна песка. Образи су ми се жарили попут оближњег вулкана, а крв струјала венама брже него икад.