Шен Ђерђ или Свети Ђорђе – муслиманско село надомак Тиране с именом православног свеца
Бројне природне атракције окружују главни град Албаније, па велики број становника Тиране викендом напушта престоницу у потрази за мало мира и тишине, некада и за авантуром у природи. На само сат времена вожње од града у било ком правцу да кренете природа је мноштвом даровала ову земљу.
После дужег времена моја другарица Албана, која ме је упознала са знаменитостима јужне албанске обале, позвала ме је да један зимски дан викенда проведемо заједно.
А зима у Тирани и није зима, бар не онаква на какву смо навикли у Београду, или неком од градова Србије. Блага је, и сунчана током дана. Праве зубе показује касно у ноћ, па и ако температуре нису ниске због близине мора и влаге, али и планине Дајти у чијој се котлини налази, изузетно је хладно.
Обрадовао ме је Албанин предлог да посетимо село надомак Тиране смештено иза Дајтија - Шен Ђерђ, о коме сам први пут чула од свог пријатеља Агима Јакупија, о коме сам такође писала у једном од текстова. Предложила сам Албани да кренемо заједно на недељни ручак у то село за мене необичног назива - Свети Ђорђе.
Волела сам да видим место и школу у којој је Агим радио и до ње ишао пешице од Тиране, а исто тако туристички потенцијал тог места који све чешће препоручују туристички посленици, не само страним већ и домаћим гостима због лепоте којом обилује. И стварно је нестварно лепо.
Рамина кућа
Албана је возила док смо се пели ка врху Дајтија и збијали шале.
Агим се трудио да нас упозна са што више детаља пута, међутим, на помен имена села Сурел, које се налази на само неколико километара од Тиране, Линда, Агимова супруга и ја биле смо радознале да видимо кућу овдашњег премијера Едија Раме, о којој сам толико тога чула. Да изгледа као бункер, да је грађена од бетона, да изгледа као атомско склониште.
Колико год да смо се трудиле, али и Агим, да препозна место где је смештено то здање, умало да га прођемо. И сада нисам сигурна да сам га видела. Албана је зауставила ауто поред пута, али нисмо смеле да гледамо баш тако дуго. Агим нам је показао у правцу здања налик ваљку офарбаном у сиво, чија је половина над земљом.
Отворена с горње стране оставља утисак као да има стакло уместо крова и да је оно једини извор светлости која допире у кућу. Није било обезбеђења, неке кућице која би одавала да ту можда живи ВИП особа, нити ограде, уређеног врта. Само проста ливада на падини по којој су пасле овце. Могла је да буде Рамина кућа, а можда и није.
Османлијама није било важно да мењају топониме
Попели смо се до врха Дајтија одакле пут води у село Шен Ђерђ, кривудавим путем спустили смо се до котлине и уз реку Ерзени возили до села. Успут смо наилазили на мноштво ресторана смештених на обали реке.
Природа је била очаравајућа. Агим нам је причао успут да округ Светог Ђорђа има дванаест села смештених на падинама планине са рупама Маљи ме Гропа (Мали ме Гропа).
Једно поред другог налазе се села Светог Ђорђа, Светог Јована и Свете Марије. Данас у њима живи муслиманско становништво. Селом Светог Јована доминира џамија која се издиже изнад пута. Интересантно ми је било то што у селима која носе имена православних светаца живе муслимани. Питала сам Агима како то?
Објаснио је да је село Свети Ђорђе име добило по цркви која се ту некада налазила, да је становништво примило ислам доласком Турака на те просторе, као и то да Османлијама није било важно да мењају топониме већ да имају суверенитет.
У селу Шен Ђерђ и даље ради школа
У селу Шен Ђерђ и даље ради школа. Нова, коју похађа око 250 ђака из свих околних села. Пробали смо да стигнемо до старе школе у којој је Агим некада радио, али је пут био лош. Ни он није био баш раположен да одемо до школе, као да га је било страх од тога шта ће тамо да затекне.
Стали смо надомак центра села. Агим и Линда су изашли из аута, ја за њима очекујући да ћемо даље пешице. Међутим, он је врло брзо застао, показао у правцу где је некада била школа у којој је проводио своје професорске дане. Било је сете у његовом гласу, али и очима. Агим нам је испричао да је у том селу школа на албанском језику отворена 1913. године, једанаест година после отварања прве школе у Тирани.
Ни до водопада – који је данас поред природних лепота, хајкинга и угоститељских објеката, туристичка атракција – нисмо могли. Дан је био сунчан, али је дувао јак ветар који није пријао Албани па смо одлучили да се вратимо, и то после пола пута.
Водопад је био тако близу, а тако далеко. Рекох у себи: „Па видела сам толико водопада до сада.” Хладан ветар ме је ударао јако по лицу, покушавајући да ми истргне из руку телефон. Једва сам успела да забележим две-три фотографије.
Празник парадајза
Довољно је било природних лепота тог дана и непредвидивих чуда природе.
У повратку до аута, размишљала сам о томе како је дивно доћи у Шен Ђерђ током лета и побећи од летње жеге. Уживати на обали Ерзенија у једном од ресторана који поред традиционалне кухиње, јагњећег и јарећег печења, нуде и свежу пастрмку. Сакрити се негде у хладовини и уз неко добро штиво слушати жубор воде.
Размишљала сам и о томе како су сва ова места сачувала називе, иако у њима живи муслиманско становништво. Одговор сам потражила од колеге Луана Штепанија, који је рођен у том селу. Рекао ми је да се назив села помиње у књигама први пут 1600. године. Раније је било познато као Тхемаде што се, по турским записима из 1467. године, доводи у везу са именима светаца чија имена носе горе поменута три села тог округа.
Луан каже да се култ Светог Ђорђа, тј. Ђурђевдан, не слави у том крају, иако је доста заступљен и код муслимана у Албанији и широм земље. У зависности од места до места Ђурђевдан се слави од 5. до 15. маја, тиме се обележава крај пролећа и почетак лета. Село Шен Ђерђ слави „празник парадајза”, по коме је тај крај познат.
Албана ми је рекла да нема укуснијег нит квалитетнијег парадајза у Албанији. Нисам га пробала, није била сезона. Имале смо само један леп дан викенда, рекла ми је и обећала да ће више времена проводити са мном, јер јој се свиђа идеја да што више Срба кроз овакве текстове сазна каквим је све лепотама обдарена Албанија.
Коментари