Крај једног путовања Кенијом: Пловити се мора, живети не

На пристаништу градића Сију чекао сам са пријатељицом Долорес брод за град Ламу, кад сам на плажи угледао двојицу рибара како седе у простом старом једрењаку.

„Добар дан, ја сам Виктор из Србије, спреман сам да запловим вашим морима, али сви ми траже превише новца.“

„Ја сам Бађи, морнар из Кизингитинија, села на Патеу. Брате из Србије, колико можеш да платиш?“

Дозивале су ме катарке скромног брода

И тако сам одлучио да напустим лепу Долорес и кренем својим путем, по мору. Била је изненађена мојом одлуком: „Али ти знаш да је у близини Сомалија... Зар ћеш заиста тек тако пловити по мору са непознатим људима? Могу те лако киднаповати“, покушала је да ме одговори, али су ме катарке и једра тог скромног брода тако дозивали да нисам сумњао да је одлука исправна. Уосталом, како каже морнарска пословица, пловити се мора, живети не.

Бађи је са нама повео свог сиромашног рођака Мађија. Лице му одише простодушношћу, са четири предња изразито размакнута зуба који стално вире из меснатих усана. Брадица му је кратка и уредна, мада одећу није прао барем неколико година, пуна је флека и подеротина. Брзо се навикавам на тај изглед и спознајем скромног радног човека, који задатке спремно и срчано извршава.

Бађи је капетан, а Мађи је његов мали од палубе. Није дуго прошло, а у лонцу спазих леђа и реп велике рибе.

„То је наш ручак. Сад ће Мађи да припреми и пиринач“, каже Бађи. Док сам уживао у небу, сунцу и мору, Мађи извади, не знам откуд, делове шпорета, који је зачас склопио: на тигањ је ставио попреко два дрвета, на њих лонац, а на њега још један лонац – уместо поклопца.

Прво је у лонцу на благој ватри скувао пиринач, а затим је расформирао своју скаламерију и тигањ претворио у роштиљ за рибу.

Бађи за то време намешта једра и „опипава“ ветар. Наш брод нема мотор и једина снага биће нам ветар. Ако га нема, сачекаћемо, ако дува у погрешном правцу, зна Бађи како можемо да се ипак помало крећемо.

Бродоломник с пустог острва

„Журимо се једино ако се ветру жури. Може се догодити да сатима чекамо да дуне правцем и јачином који су нам потребни“, објашњава Бађи.

Наш брод је сасвим прост, чак нема правог пода, већ само грубу дашчану конструкцију. Гомила старих рибарских мрежа немарно је бачена украј, пошто нисмо понели храну и после овог оброка мораћемо сами да ловимо. Покрај нас промиче још једна барка.

И њихова су једра, попут наших, већа од брода. Капетан се тако попео на катарку да са ње виси, као да је сео на држач облака, па конопцима управља небом.

„Ручак је спреман!“, најављује Бађи, док његов посилни за три дана путовања неће изустити ни једну једину реч. Устручавао сам се да питам да ли је нем или само не жели да прича.

Вредан као пчела, хитрих покрета и спокојног погледа, велика је загонетка на мом путовању. Пре подне би ми изгледало да је сваки његов атом усредсређен на посао, да у његовом животу нема ничег до овог брода и мора. Али по подне, када би све задатке посвршавао, загледао би се у далек хоризонт, нетремице проматрајући линију где се спајају небо и море.

Тада би његово грубо лице добило блаже црте. Претварао се, чинило ми се, у античког филозофа. Крајичком ока сам га посматрао док лагодно седи на огради брода, покушавајући да докучим тајну коју ћути. О њему ни Бађи као да ништа није знао; рекао ми је само да га је покупио као бродоломника са једног пустог острва.

Сунце се разлива по облацима, зраци скакућу по небеским мердевинама од пругастих облака. Риба поприма посебан укус док је једемо на отвореном мору са мирисом океана. Облаци се полагано преображавају и сад ми личе на коњицу са фараонских гробова која галопира из старог Египта. Цело окружење постаје жуто, па све црвеније; као да се вулкан расуо по небу и родио Месец.

Мађи се склупчао на прамцу уз једро, наслонио главу на обод брода и заспао. Стижемо у Кизингитини кад већ увелико беше пала ноћ. Бађи ме, ипак, води у обилазак, показује ми џамију, и ноћу отворену за молитве.

Долазимо у кућу његових родитеља: двоје стараца устали су у пиџамама да нас поздраве, а затим се повукли у своје одаје. То је бетонска страћара, хладна, без малтера, са шареним завесама разастртим преко зидова како би прикриле сиромаштво. На поду ми раширише тепих, пружише ми јакну уместо ћебета и тако сам заспао.

Силуете на наранџастом хоризонту

Бађи ме буди у свитање. Треба дочекати сунце на океану! Још увек није изашло, на самим је вратима хоризонта. Тројица рибара на једрилици која се удаљава претварају се у бајковите силуете на наранџастом хоризонту, па цео предео делује умирујуће. Чим запловимо, управо такве сенке постаћемо и ми. Сунце се промаља и ствара жути пут по океану све до нас.

Некоме је успех да добије повећање плате, да купи скуп аутомобил, али ја овакве тренутке, када осећам природу свом силином, сматрам највећим дометом мог живота.

Бађи довлачи плави прљави душек на брод. Заузима скоро целу палубу, али путовање ће бити удобније.

„Вечерас спавамо на отвореном мору“, рече. Пловимо онако како су путовали људи пре хиљаду година. Ако нас ухвати олуја, спопадне каква невоља, немамо начина да то некоме јавимо, нити да се игде склонимо, а те његове речи, упркос вештини и искуству, нису сасвим ослобођене стрепње.

Немамо одредишта, нити било какве жеље за одредиштем: крећемо се ка северу. Наилазимо на острво Манда Тото, познато по најбољем роњењу у овом делу Африке. Бађи је за мене набавио опрему и прибор за роњење и ја спремно скачем међу шарене рибице и морске звезде.

Међутим, лако је скочити са брода у море, а сасвим друга прича попети се без помоћних степеница. Мучим се, ударам рукама и ногама, и само захваљујући Бађију успевам да се стровалим преко ивице брода на плави прљави кревет, окрепљен свежом морском водом.

„Имамо слепог путника!“, узвикну Бађи и показа на рака који се скрио у малени простор између дасака на поду. Округле рачје очи гледају нас у чуду, као да смо залутали ми, а не он.

Пловити без краја, гледати у сунце и небо и мирно море, то је данашња заповест.

„Бађи, зашто си на крми истакао баш жуту заставу? Зар то не значи да смо у карантину, да је брод ухватила нека заразна болест?“ – питам.

„Једино ту заставу имам, а не креће се у пловидбу без заставе. Заразна болест... Може се рећи. Заразили смо се лепотом, зар не?!“, довитљив је Бађи.

Баца рибарске мреже у море, ближи се ручак, а на броду нема ничега.

Три цигарете за кесу пуну рибе

„Океан је овде препун рибе. Нема шта ту нисам уловио: туну, марлина, баракуду...“, набраја Бађи читав низ имена риба којима се у машти већ слади. Пролазе сати, ја лешкарим и уживам у пловидби, Бађи слеже раменима и каже: „Нема ништа. Невероватно. Остаћемо гладни.“ Ја се не узрујавам, један дан се може и без хране. Нешто касније у даљини угледасмо рибарски брод и Бађи усмери једра ка њему.

„Ништа нисам уловио, а гладни смо“, каже рибару чим смо пришли.

„Ја сам свашта уловио, оволико сигурно не могу појести“, одговара добронамерни човек пружајући му кесу препуну риба, чија леђа изгледају као да су прекривена жутом марамом са црним туфнама. Бађи му нуди новац, рибар одбија, па Бађи нуди цигарете и он узима три.

„На мору смо сви браћа и увек ћемо помоћи један другом, мада се први пут видимо и вероватно се више нећемо срести... А сада те водим на једно место које ћеш спомињати док си жив“, рече Бађи и хитро се попе да подеси једро, док је Мађи већ извадио тигањ и наместио роштиљ. Надлеће нас јато крупних белих птица са великим црним крилима: хтеле би и оне коју рибу, но као да знају да им нећемо ништа дати, спремно се залећу у пучину и саме лове, знатно успешније него ми. Сунце ми пржи лице, кожа црвени. Таласи нас лелујају као у џиновској колевци и ја дремам.

Приближавамо се острву Кивају – дугачком бајковитом пешчаном спруду, делу природног резервата познатог по томе што су температуре током целе године између двадесет два и тридесет четири степена Целзијусова. По средини уског, дугачког острва низ дина као да надгледају бескрајну плажу без иједног човека. Понеке су голуждраве, а где-где због биља изгледају као да су пустиле дугу тршаву косу.

Нису високе, тако да се час пењем на њих и одозго разгледам плажу, а час се спуштам и зарањам у океан. За мном остаје кривудав траг стопала утонулих у топао мокар песак, као и мноштво грудвица песка распоређених у правилне цветове.

„То ракови копају, граде своје кућице“, објашњава ми Бађи и одводи ме да погледам једну малу литицу: стотинак метара дугачку црну пенушасту стену налик на окамењене пламенове.

Кетрин из Холандије дошла је да тражи себе па киднапована

Наједном сам угледао жену посред пешчане дине: висока, плава, великих груди, тена светлог као да јој кожа никада није видела сунце. У летњој старинској хаљини, попут дама од пре неколико столећа, самоуверено каже:

„Ја сам Кетрин. Дошла сам из Холандије да овде тражим себе.“

Не верујем у то да се човек може наћи ма где осим у самом себи, а граница Кеније и Сомалије нарочито ми делује неподесно за ту врсту потраге. Духовност коју сам осетио на Тибету била је духовност православља јер сам њу донео са собом. Нажалост, сведок сам да су ти који су се тражили врло често на путовањима себе потпуно изгубили, суочени са тешкоћама пута.

Не питам Холанђанку да ли је успела да се пронађе јер ми се чини да се овде могу наћи само рибе, песак, кокос и сунце. И понеки терориста из Сомалије.

После недељу дана чуо сам да је киднапована, тако да не само што се није нашла, него су је и ближњи, барем привремено, изгубили. Не знам како се та прича завршила...

„Није опасно када ми ту дођемо на сат-два. Чак и ако злонамерници сазнају да смо ту, отићи ћемо пре него што се они организују и стигну. Али остајати данима овако близу границе, заиста је ризично. Упамти, кад идеш у проблематична подручја – пројури тако да ни ти, а ни они које си тамо затекао, нису сигурни ни да си долазио!“, даје ми Бађи спасоносан савет.

Приближавамо се насељу од свега неколико кућа. На једној лађи као што је наша десетак рибара се враћа из риболова и ја схватам колики је луксуз што овај бродић имам само за себе. Одушевљавају ме високе дрвене катарке обавијене кожним једрима, које су се са чамаца устремиле у небо.

Један мештанин оштрим ударцима расеца дугим ножем тек убран кокос и нуди нам послужење пре него што наставимо пловидбу.

Није потребно медитирати годинама да би се досегла нирвана, потребно је само запловити Индијским океаном и сачекати залазак сунца.

„Овде ћемо ноћити“, рече Бађи, одредивши простор посред мора, као да је нека велика разлика у којем делу ће се укотвити. Полегасмо и заспасмо: они опхрвани радом, ја утисцима.

У глуво доба ноћи зачујем буку. Ништа се не види, као да је неко угасио светло на небу, нигде месеца, ниједне звезде. Само звук корака, саплитања и шум ветра.

„Морамо отићи одавде, нисам изабрао добро место за ноћење“, суморно изјави Бађи, а ја га питам о чему се ради.

„Овај ветар наговештава олују... Ако нас затекне на отвореном мору, биће невоље.“

Док смо, по мрклом мраку, хитали ка обали, море се гибало све више. Постајало је ћудљиво: час би изгледало као да се примирило, час би нас уздизало и спуштало, уз страшан потмули звук таласа што истовремено тутње сад близу нас, сад негде у даљини – звук налик рикању дивљих животиња. Вода је полако узавирала, а понеки месечев одблесак показивао је како се према нама креће бескрајан низ покретних брда црних као катран што су се подвлачила под наш бродић.

Риболов у продавници увек је сигурнији

Будио се исконски бес из дубина и обузимао тмину: иако скоро ништа нисмо видели, осећали смо и мирисали надолазећу љутину мора. Повремено би нас талас тако подигао да се чинило као да се приближавамо муњама, које би на тренутке распарале помрчину обојивши цело небо у јарку бакарну боју. Затим бисмо полетели кроз ваздух, убрзо љуснувши о чврсту површину воде: чинило ми се да ће се наш брод од тих удараца распрснути у комаде. Два сата, колико је требало до тупог ударца трупа који нас је зауставио у луци, чинила су ми се као цела ноћ.

„Стигли смо на сигурно. Ово је плажа крај једног малог насеља“, каза Бађи, и ми покушавамо да се примиримо и вратимо у снове.

Пробудио сам се у шоку: наш брод је био тако накривљен, да сам се питао како је могуће да смо под таквим углом уопште спавали. И шта се то догодило?! Једва сам успео да протурим главу изнад ивице брода, држећи се чврсто да ме гравитација не избаци из пловила.

„Осека, пријатељу, осека... Овде се ниво мора смањује и повећава по неколико метара, зависно од доба дана... Синоћ је овде било прилично дубоко море, а сада имаш километар копна до воде“, објашњава Бађи смирено, и сам у тако необичном положају као да ће убрзо зубима да загризе ограду не би ли спречио да испадне са палубе у блато.

Да бисмо испловили, морали смо да сачекамо плиму. Некако смо се искобељали из брода и кренули у шетњу и риболов – у продавници. Ем је лакше, ем је ручак сигурнији. Роштиљали смо на плажи и посматрали како вода постепено надолази.

Пловили смо по мору све до касног поподнева, када смо се искрцали у месту Шела, свега неколико километара јужно од града Ламу. Од Шеле се празне песковите плаже нижу једна за другом читавих шеснаест километара. Тамо се може пешачити сатима а да се не наиђе ни на магарца, ни на човека.

Шела - престоница странаца

„Али пази се, овде не постоји чувар плаже из филмова, а морске струје су јаке. Сваке године понеки леш неопрезног туристе сахрањујемо крај џамије, и то ако је море довољно љубазно да га избаци на копно.“

„На мапи видим да је означена тврђава. Да ли је то она истакнута грађевина која изгледа као османлијско утврђење?“, питам Бађија, а он се насмеја. „Није све онако како изгледа! То је неки богаташ из Италије направио себи кућу у облику тврђаве 2001. године, а сада је то луксузан хотел.“

Примећујем да је нарочито много Италијана изабрало Кенију за свој други дом, а Шела је престоница странаца у овом делу Кеније.

Насеље садржи нешто боемско у начину градње, у животу људи. Неколико стотина становника чак говори другачијим дијалектом, чиме се поносе. Шела је данас софистицирано насеље које је изгубило доста од свог традиционалног карактера, добивши на космополитском духу. Њена плажа је дивља, ветровита. Како ту живи много странаца само током једног дела године, улице су празне. Шела је превише чиста, некако стерилна; недостаје јој живости и гужве, вреве, звукова и мириса живота.

Крај једног прозора на постољу је поређано поврће: ко жели да купи, треба да дозове продавца, а зна се, овде нико ништа неће украсти. Лукови и стубови појединих старих здања стамбеним зградама дају изглед палата. Дечак на дасци за сурфовање као да спава на пучини.

Иако свега пет километара удаљена од Ламуа, Шела је сасвим други свет. Ови добри људи дали су ми магарца, на њему ћу брже стићи до свог хотела у граду, а они ће касније доћи да га преузму. Са Бађијем сам се растао као са братом, снажним загрљајем и уз неколико чврстих стисака руке. Он наставља пловидбу ка свом селу. Замолио ме је да на интернету промовишем туристима његов брод, мада он нема чак ни телефон, могу једино да наведем у хладу ког дрвета и у којој кафани обично седи. Дао ми је телефон пријатеља свог брата, и то је најтешња веза, ближе нема.

Како се завршило моје путовање Кенијом

Стигао сам у Ламу прилично гладан, па сам једва дочекао да са Долорес одем на ручак у луксузни ресторан на крову једног хотела. Одушевио нас је богати мени, па смо наручили врсту рибе која нам је деловала примамљиво.

Чекали смо пола сата да би нам најзад љубазни конобар рекао да се извињава, али ту врсту рибе немају. Одабрали смо други специјалитет. После још пола сата конобар љубазно саопштава: нема ни тога! Сада наручујемо пилетину, сигурни да барем то није проблем припремити. Пролази двадесетак минута, а задихани конобар снисходљиво прилази нашем столу: нема ни пилетине! Како да реагујемо? Можда би требало човеку рећи шта мислимо о ресторану, његовом газди, њему лично и угоститељству на овом острву, како би то нервозни туристи урадили. Или можда ипак да видимо у чему је тачно проблем. Питамо га да нам каже шта од приложеног у менију може да нам спреми. Он слеже раменима и простодушно каже: не знам! Па ко зна ако ти не знаш, пријатељу?!

„Овде нема много гостију и не исплати се да држимо намирнице. На менију је све оно што се обично може наћи у оближњој продавници. Када наручите, ја одем да проверим да ли то имају. Морам питати оног тамо продавца.“

Праснусмо у смех, Долорес и ја, спремни да укажемо свако разумевање овом добром и искреном народу. Кажемо му да оде и да купи шта год може, пошто смо гладни, а ми ћемо га, свакако, наградити.

Тим ручком се завршило моје путовање Кенијом. Напустио сам црни бисер Африке убеђен да ћу ускоро поново доћи да откривам северне народе, да пловим језером Викторија... Куцнуо је час да кренем за Етиопију, земљу о којој сам слушао и маштао, читао и сањао. Заиста: путовати се мора, живети – не.