Манда, острво са закопаним благом – тамо где се верује у бајке

„Овај део мора изгледа као река“, коментарише Долорес, моја пријатељица из Шпаније која се упутила са мном на острво Манда, свега пола сата пловидбе од града Ламу.

Унајмили смо морнара и малени чамац. Пролазимо мореузом који због своје дужине, као и близине копна, с једне, и острва, с друге стране, изгледа као речни ток.

Морска река

Морнар нам каже како морамо да свратимо на бензинску пумпу која плута на пространом сплаву насред воде.

Искрцавамо се међу три колибе од прућа и траве и наилазимо на складиште јаркожутих канистера за бензин и дизел, у оштром контрасту са браонкастим колибама и тамноплавом нијансом мора.

Насред „морске реке“ као да нема никога: улазимо у собе и на једној клупи прекривеној удобним душеком затичемо домаћицу како се прућила целом дужином и разговара мобилним телефоном.

Данас није гужва, у целом њеном животу нема места за гужву. На ивици сплава постављени су сто и столица од бамбуса: седамо и чекамо да заврши разговор. Утом се однекуд појавио и домаћин, младић дуге коврџаве косе. Иако је давно прошло јутро, истеже се, тек је устао.

„Ово би лако могла бити најлепша бензинска станица на свету“, каже Долорес и поручује пиво. Схватамо да су овај простор уредили уједно и као кафић, јер ко не би застао да, док му се точи бензин из жутих канистера, попије понеку чашицу и посматра море и небо.

Плави пенушасти облаци расту као тесто у наћвама и преливају се све до наших чаша. Једна колиба претворена је у паб, са високим барским столицама плетеним од трске.

„Вероватно продају више алкохола него бензина“, рекох док испијамо пиво тускер илити „кљовар“, са ликом слона на флаши. Сунце нас поздравља са хоризонта: прелама се преко таласа и обасјава нам весела лица.

Настављамо пут чудећи се новим вилама на обали које изгледају као дворци из Хиљаду и једне ноћи.

Терористи неће на Холивуд

„Ту долазе славне личности из Холивуда и Боливуда. Виле овде имају Кејт Мос, принцеза Каролина од Монака и Стинг“, објашњава наш морнар, а ја се чудим како се не плаше терориста. „Славни и богати имају своје обезбеђење, а терористи неће ударити на јачег од себе“, уверен је млади морнар.

Док се приближавамо Манди, величином и лепотом се издвајају кровови од лишћа поређани као каскадне купе, а ту је и неколико нових хотела што се из зеленила дижу као нада у ново, боље доба.

Острво ка којем смо се упутили заправо је пусто, испуњено само шумама мангрова, бескрајним пешчаним плажама, мочварама и трновитим жбуњем.

Пристајемо у једино насеље, које носи исто име – Манда. Низ бетонских клупа начичканих људима запљускују таласи. Ту Манђани седе, лешкаре, ћаскају и проводе дане посматрајући путнике који стално пролазе овуда јер је аеродром у близини.

Прилазим групи старијих људи и започињем разговор о времену, те питам како иде риболов.

Зидине уз море – из 9. века

„Добро си дошао, далеки путниче! Време је топло и зими и лети, ветрови су благи, а стомаци су нам увек попуњени рибама! Немој да прођеш а да не видиш изблиза ове зидине уз море: један део су саградили наши преци, између 9. и 13. века. Нећеш наћи много места на планети где су у то доба створени насипи овако стамене одбране од таласа“, чујем их како су поносни на свој крај.

Запажам да су зидине прављене од савршено уклопљених бетонских блокова.

„Стари су хиљаду година, дугачки тачно осамнаест центиметара и једино су на овом месту у Источној Африци коришћени за градњу. Вероватно су стигли из Омана на бродовима, на којима су коришћени као баласт. Када се лађа овде натовари слоновачом, стаблима мангрова или каквим другим добрима, онда им ти блокови више нису били потребни, па су их остављали. А наши преци од тога направише читав стил у архитектури...“, објашњавају и није им тешко да понове колико год пута да треба.

Зграде по улицама су разнолике: ту је бели углачани минарет малене џамије, са полумесецом на врху, онде потпуно нов хотел и базени за туристе који чекају лет, а мало даље су остаци прастарих кућа напуштених пре више векова.

Како је рибарско месташце постало центар архипелага 

Стари град живео је стотинама година, а затим нагло био напуштен у 19. веку због недостатка пијаће воде. Влада Кеније направила је бетонске цистерне за сакупљање кишнице, изградила писту која служи целом региону, и сада је ово месташце центар живота целог архипелага.

Стара добра времена још увек су присутна у луци препуној дрвених једрењака, спремних да крену у риболов.

Плажом вијугају црне цеви за воду као неке големе одбојне глисте, али ипак не могу да наруше лепоту песка, мора и неба.

Долорес фотографише пејзаж и залазак сунца, док са друге стране, с бетонских зидина, неколико топова и данас као да прете непријатељу. У оштром контрасту са гвозденим оружјем, жбун белог цвета обухватио је цео један зид и врата.

Ту вечерамо, насред улице, која у вечерњим сатима постаје пространа кухиња читавог града. Од гвоздених бурића за нафту мештани су направили праве пећке, са вратанцима за ложење, а на горњем делу су заварили шипке које држе велике лонце за крчкање рибље чорбе, поврћа и других специјалитета.

Уживамо у скуши, прженом кромпиру и колачу од пиринча. После вечере се још дуго дружимо са локалцима.

„Острво Манда своје постојање дугује Персијском заливу јер је настало захваљујући трговини која је овде цветала пре више од хиљаду година“, прича нам неко од окупљених, поносан на прошлост свога града.

Страх од лоше карме

„Пре неколико година пронашли смо закопано благо, ту близу, одмах иза ћошка…“, започиње причу муж једне куварице чије руке не престају да мешају јело на ватри, узгред сецкајући поврће.

„Мој рођак је копао своју башту кад је изненада ашов ударио у нешто чврсто... Извукао је из земље хрпу кинеског новца, толико велику да му кованице нису могле стати у обе шаке“, прича муж спајајући руке како би нам јасније дочарао налазачеву срећу.

„У породици смо једногласно одлучили да све, до последњег новчића, предамо властима. Касније нам рекоше да су ковани за време кинеског владара Џу Дија, трећег императора династије Минг, који је умро 1424. године. Кинези тврде да је то доказ да је њихов славни морепловац Џенг Хе боравио у Кенији“, објашњава он.

Каже да нису желели то благо за себе јер се плаше лоше карме: онај ко је закопао благо па нестао без трага, сигурно није добро завршио свој живот.

„Замисли да ти, рецимо, закопаш нешто највредније“, обраћа ми се. „Сигурно би се по то вратио или барем рекао својој деци како да до тога дођу. Овако, ко зна шта се догодило. Боље је бити сиромашан а да те не прогоне духови прошлости, него милионер који не може да спава“, закључио је баш онако како резонују становници Манде.

Већ на основу простог и мирног живота који воде, јасно је да им је спокој најпречи.

Кад истина стане на пут доброј причи

Сазнајем и да се тај новац зове јунгле тунгбао, да га је император ковао искључиво за употребу ван Кине. Цареви изасланици су га носили широм света да њиме тргују, док је у самој Кини сасвим редак и веома тражен од стране колекционара – иако је од бакра, за разлику од кованица од сребра и папирних новчаница коришћених унутар Кине.

„Тада је кинески новац био пандан данашњем долару, сви су га желели и користили као међународну валуту, од Јужне Кореје и Јапана, преко Индонезије, Шри Ланке и Индије, до наше Кеније“, објашњавају ми.

Али Долорес квари романтику. Прорадио јој је интернет и шапатом ми саопштава проверену информацију: тај новац су пронашли археолози из Америке.

Но, како је Марк Твен рекао – никада не треба дозволити истини да стане на пут доброј причи. Могла је истина бити и другачија.

Само смо се погледали, насмешили једно другом и одлучили да верујемо у бајке, па макар биле и смишљене само за нас, путнике издалека.