Скадар на Бојани – наша Гојковица, њихова Розафа

Причу о Скадру почињем из центра града, где ме у башти Хотела Розафа, у коме се свакога јутра сакупљају виђенији Скадарани да пре него крену својим послом испију прву јутарњу кафу, чека бивша одбојкашка репрезентативка и наставница физичког Милојка Брајовић. Тај хотел једини у време комунизма и некада центар града, до данас је очувао свој шмек, и епитет места за главна окупљања, где се дође на чашицу разговора, попије најбоља кафа и сазна шта има нову у граду. Kо се доселио, ко се иселио, ко је с ким и како трговао. То место је и полазна тачка многих туристичких водича с гостима које воде у обилазак овог древног града чија историја, која се и данас осећа у ваздуху, а током које је мењао многе освајаче и владаре, датира још из четвртог века пре нове ере.

Одмах поред Хотела Розафа, где можете да се паркирате уколико аутомобилом долазите у Скадар, налази се пешачка зона и одатле вам је све близу да обиђете. Цена паркинга је повољна и за цео дан износи 200 динара. Преко пута хотела налази се Национално позориште Миђени, које је добило име по чувеном албанском писцу српског порекла Милошу Ђерђу Николи, који је својом прозом отворио пут модерној књижевности у Албанији. Миђени је једно време радио и као учитељ у српској школи у Враки надомак Скадра, која је затворена 1934. године. Умро је са својих 27 година. Позориште које носи његово име саграђено је 1958. године и друго је по важности у земљи.

Док се Милојка и ја шетамо пешачком зоном, чије су старе куће скоро све реновиране, заустављамо се поред најмлађег музеја у граду, Националног музеја фотографије Маруби. Милојка ми прича да је назив добио по Италијану Пјетру Марубију, који је, доселивши се у Скадар средином 19. века, отворио прву фотографску радњу у граду. Шегрти су му била деца његовог баштована. Пошто није имао своје деце, радњу и посао оставио је њима у наследство. Из захвалности преузели су и његово презиме па је тако фотографска радња Маруби у Скадру опстала све до 1950. године, када је морала да буде предата држави јер је Енвер Хоџа у то време забранио приватан бизнис.

Да би сачували породичну архиву више од стогодишњег рада фотографске радње, која је садржала важне моменте за Скадар и албанску историју овековечене у фотографији, Марубијеви наследници су и њу предали држави. Та архива данас је стална поставка музеја.

После кратке шетње већ смо у центру града, где су једна поред друге, после пада комунизма, подигнуте православна и католичка црква, али и нова џамија. Иначе и Скадар је град који се поноси верском толеранцијом.

Милојка је припадница српске националне мањине чији преци су вековима живели на том простору. Kаже ми да се изглед града није мењао годинама, али и у њему данас ничу модерне грађевене, да је и даље важан трговачки центар, да је као и цела Албанија трпео под режимом диктатора који је забранио исповедање вере, укинуо српске школе и језик и албанизовао српско становништво. Многи су се, каже, иселили деведесетих година, када су се албанске границе отвориле па се данас не зна тачан број Срба који живе у Скадру и околним селима попут Гриља, Штоја, Враке и других. Оно Срба што је остало окупљено је око два удружења: српско-црногорског „Морача Розафа“ и „Св. Јован Владимир“.

Пошто смо се прошетале, предложила ми је да управо ту у пешачкој зони свратимо у најбољу пицерију у граду каквих, рече ми, има само још у Италији. Пицерија управо и носи назив „Италија“, услуга је била одлична, а храна преукусна и за сваку препоруку.

Вратиле смо се до паркинга хотела да узмемо ауто и одлучиле да посетимо једну од највећих атракција Скадра, радионицу за производњу венецијанских маски која се налази недалеко од центра града. У тој радионици, на традицоналан начин производи се више од 1.700 различитих модела маски. Цене зависе од модела који одаберете и крећу се од 25 евра па навише.

Розафа

Иако сам на улазу у град прошла поред скадарске тврђаве, јер када у Скадар долазите из правца Црне Горе, односно граничног прелаза Сокубина–Мурићани, или као ја из Тиране, наилазите право на њу, њен обилазак сам оставила за крај. Од погледа са зидина Розафе, како Албанци зову ту тврђаву, ка реци Бојани, Дриму и Скадарском језеру, застаје дах.

Како је тврђава добила име и ко ју је зидао, има више прича. Историчари наводе да носи име по граду који се помиње у житију Св. Сергија и Вакха (Сергије и Вакх) светитељима, вековима поштованим у Албанији, а који су били пореклом из сиријског града Русафе, недалеко од Палмире. Тврђава се помиње и у време Стефана Немањића. Католички свештеник и чувени албански историчари из Скадра, савременик Скендербега, Марин Барлети, који је рођен и живео у Скадру средином 15. века, забележио је легенду према којој су град основале и тврђаву зидале, у римско време, две сестре Роза и Фа, и да је назив добила по њима.

Наша Гојковица, а њихова снаша

Легенда о зидању Скадра на Бојани готово да је иста код Срба и Албанаца. У српској верзији браћа су Мрњавчевићи, у албанској се не помињу њихова имена. У српској вила руши град, у албанској се не каже ко здање руши, али се појављује лик доброг деде који даје савет браћи шта да ураде како би успели да сазидају град. Верна друга најмлађег од три брата бива преварена и сазидана у скадарске зидине у обе верзије. У нашој Гојковица, а у албанској само снаша. Патња, молбе, бол и наравоученије су исти. Низ зидине тврђаве, на месту где је по предању снаша узидана, и данас тече кречно млеко наше Гојковице, а њихове Розафе.

Српска верзија народне епске песме коју је Вук Карадзић забележио од старца Рашка из Колашина, сврстана је у песме Преткосовског циклуса. Албански запис сачувао је Митруш Кутели, творац албанске прозе који је бајке и легенде препричавао у новом облику. Песма се изучава али као прозно дело у седмом разреду основне школе.

Остатак приче о тврђави остављам да вам испричају водичи или табле унутар ње. Јер даље редове желим да посветим манастиру Св. Сергија и Вакха из 9. века, који је 1290. године обновила краљица Срба, Диоклије, Албанаца, Хума, Далмације и приморске области Јелена Анжујска. О томе сведочи камен који је сачуван у Националном музеју Албаније, а који ми је показао колега, овдашњи новинар и преводилац Бен Андони, који је на албански језик превео неколико дела Данила Киша.

До манастира у селу Ширђит, од тврђаве требало нам је петнаестак минута, јер се налази ван града и уз леву обалу реке Бојане. Претпоставља се да је управо река и оштетила манастир у коме су сахрањени краљеви славне династије Војисављевића. Милојка ми прича током пута да су ту у порти, испод остатака манастира, сахрањени Богдан, Михајло и Војислав. „Зидине овог манастира су огњиште српског бивствовања на овим просторима“, каже ми Милојка одмахујући главом са жаљењем што је Срба све мање у Скадру. Подсећа ме да је на овим просторима рођен и цар Душан, Стефан Дечански, као и то да је српској држави Скадар припадао све до двадесетих година петнаестог века. До самог манастира нисмо могле, било је блато. Дошле смо тако близу, али као да сам га видела.

После скоро целодневног обиласка Скадра и околине, решиле смо да седнемо у једну од таверни поред Скадарског језера. Вратиле смо се према граду и преко моста скренуле десно, ка насељу Широке. Један до другог начичкани су ресторани који нуде изврсне албанске специјалитете од свеже упецане рибе из језера. Сви ће вам свакако препоручити скадарског крапа (шарана) или јегуљу. Избор Милојке је био ресторан Арбри, али пошто у њему није било места одвезле смо се до последњег ресторана на језеру, малтене до границе са Црном Гором, од града близу пет километара у „Таверну Схкодране“. Е то место треба доживети. Тамо тишине пара уши. Толико је било тихо да се таква тишина и лепота језера не могу описати већ само доживети.

Не заборављајући значај Скадра и његову улогу током балканских и Великог рата, када су српска влада и избегли народ боравили у њему 1915–1916, подсећам да се један од два очувана споменика српским војницима који су страдали у Првом светском рату налази на католичком гробљу у Скадру. Споменик је подигла аустријска ораганизација „Црни крст“, а на том месту, заједно с аустроуграским и руским, сахрањено је и 156 српских војника.

Надомак Скадра, који другачије зову и градом бицикала, могуће је видети и стари турски мост „Ура е Месит“, који је, према предању, сазидан без гвожђа и цемента на реци Кир осам километара од Скадра.

И јесте истина да је у граду велика гужва, да град нема ниједан семафор, недавно је урађен нови пут, обилазница око града ка Црној Гори, а у плану албанске владе је и да изгради нови мост преко Бојане. Њиме ће се повезати Албанија и Црна Гора. Мост, чији је пројекат већ готов, повезаће Скадар и Улцињ, два туристичка насеља – улцињску Велику плажу и скадарско Велипоље.

И док сам писала ове редове, све време су ми у глави били стихови нобеловца Пабла Неруде „Лагано умирање“. Чини ми се да је то судбина српског народа на овим просторима тј. у овом граду, јер је Срба у њему све мање и жалим због тога, баш као што је и Иван Јастребов, руски конзул, у свом капиталном делу „Стара Србија и Албанија“, изразио жаљење кад је писао о горе споменутом манастиру Св. Сергија и Влакха: „Жалим што ће временом пропасти овај споменик српске славе.“