Дружење с коњима на Власинској висоравни за заљубљенике у јахање и природу

У пограничном подручју према Бугарској, у селу Драинци на Власинској висоравни, налази се одгајивачница коња где се организује и школа јахања. Ту се већ традиционално одржавају „Коњички дани“, манифестација која промовише лепоту југоисточне Србије, а ове године има и спортски карактер –одржана је трка јахања у природи.

За јахаче и коње захтевна је стаза на Власинске висоравни, истовремено и веома атрактивна. Такмичари из шест коњичких клубова учествовали су у трци јахања на тешко доступним теренима.

„Добар је терен, брдовит је терен. Нисмо ми навикли на брдовит терен, тако да је ново искуство и за нас и за коње“, каже Лазар Илић из Велике Плане.

„Волим коње, испуњава ме јахање и препоручила бих свима“, наглашава Дуња Лалић из Смедеревске Паланке.

„Ово је масован спорт у свету, а до сад једноставно још није било откривено. Али једноставно кад јахачи прођу кроз овакве терене они се заљубе у тај тип јахања“, наводи Славољуб Илић, председник Коњичког савеза за даљинско јахање.

Посебна је веза између човека и коња, кажу они који су заљубљеници у јахање, а воле и природу. Баш то је спој овог спорта.

„То је једна искрена љубав према животињи и животиње према човеку, једина права љубав која те не изневери“, сматра Иван Илић.

Дружење са коњима на Власинској висоравни, на имању Арсена Андрића који је основао одгајивачницу аутохтоне расе домаћих брдских коња, је постало традиција у мају. Први пут је организован и спортски део дружења.

„Даљинско јахање је олимпијски спорт. Јаше се 100 и нешто километара, а оно што је најважније рећи о овој врсти спорта, је да је један од најприроднијих спортова, где не постоји власник коња, па изнајмиш џокеја и онда он јаше коња. Овде морате бити једно са коњем“, наглашава Арсен Андрић, организатор „Коњичких дана“ на Власини.

Учење јахања постаје популарније, овде се учи и како упознати коња, задобити његово поверење.

„Унуци обожавају животиње, ево управо му је тата за рођендан купио понија. Они воле, долазимо ту да јашу, наравно кад имамо времена, а деда и баба имају времена да их доводе“, каже Мира Захаријев Костић, из Сурдулице.

„Изузетан догађај јер ми смо изразито депопулационо подручје. Камо среће да је више оваквих манифестација“, напомиње Иван Мирков, из села Драинце.

Драинци су планинско село у близини границе са Бугарском, у њему живи четрдесетак становника. Због школе рекреативног јахања више је посетилаца, нарочито у летњем периоду.