Беч – разметљива светска престоница која је остала без царства

Мада сам неколико пута слетао на овај исти аеродром, никада нисам ушао у град из тог правца. Летови су редом били пропутовања, а када бих намерио баш у Беч, долазио бих најчешће возом.

Први пут је то било 1988. Тада сам дошао аутобусом до Клагенфурта и усред ноћи једва пронашао железничку станицу. Дремуцкао сам у возу за Беч и нестрпљиво очекивао Вијену – ону из Штулићеве песме, из Брохових есеја, из Фројдових кошмара. Беч ми се, као и хиљадама Југословена пре мене, показао нервозним и ужурбаним лицем јутарњег Вестбанхофа – Западне железничке станице. Валута је била шилинг. Таксиста је говорио језик који се тада звао српскохрватски.

Остао сам у Бечу неколико дана, у гастарбајтерском крају иза Железничке станице. Моје суочавање са бечком репрезентативном културом десило се у зору једног тмурног јесењег дана. Зећир, црногорски Албанац, с којим сам већ трећу ноћ пио жестину по емигрантским јазбинама, зауставио је таксисту поред „Стуба куге“. Стао је испод њега и почео да му запишава подножје. Таксиста и ја смо се згледали.

Када се Зећир вратио у такси – мени се чинило да је то било најдуже мокрење које сам до тада видео – сви смо осетили олакшање. Зећир, јер је себи испунио животну жељу, а таксиста и ја јер се није појавила полиција.

Тог јутра попио сам своју прву црну кафу са лимуном исцеђеним у њу. Зећира више никад нисам видео. Али у Беч сам опет долазио. 

Италијан као прво лице Беча

На бечком аеродрому имао сам два сата – слетео сам из Келна у подне, а сапутница којој ћу говорити „види оно“ и „стани ту да те сликам“ стићи ће по подне летом из Ниша. Велеградски аеродроми најчешће личе један на други, па када видите један као да сте их видели све.

Оно по чему је Беч испао посебан десило се за пултом усред аеродромске зграде. Обично на таквим местима продају полисе осигурања, нуде бесплатне кредитне картице које воде у дужничко ропство – развијени капиталистички циркус. Овај пут није било тако.

Симпатичан црномањасти тип је нудио улазнице светски познатог бечког Музичког удружења. Концерт посвећен Моцарту и његовој бечкој деценији – у Златној сали Удружења. Пошто је тог викенда временска прогноза била немилосрдна предвиђајући кишу, пришао сам и распитао се.

„Одакле си“, упитао ме је продавац музичког блештавила. Када је добио одговор, очи су му зацаклиле. Каже, зове се Марио, хоће да ми покаже нешто. И у свом мобилном тражи једну фотку. Са екрана ме гледају – загрљени – Марио и покојни Синиша Михајловић.

„Велики човек, велики фудбалер“, каже ми Марио. „Ово је пре двадесет година када је Синиша био у Бечу. Италијан ми је продао карте са попустом и поклонио компакт-диск са концертним репертоаром. Био је четвртак, суботњем концерту радоваћемо се два дана.

Од Главне станице до Естерхазијеве одаје

После доласка моје сапутнице, укрцавамо се у воз који нас одвози на Главну железничку станицу. Она је изграђена тек 2014, први пут силазим ту. Не само да је железничка станица са три подземна нивоа изразито функционална већ је начичкана ресторанима брзе хране, бутицима, самопослугама. Ту човек може да проведе дане и дане, није му потребан Беч.

Око станице су ултрамодерне фасаде хотела и стамбених зграда. Беч показује своје ововековно лице без комплекса. Одсели смо у хотелу близу станице. Оставили смо ствари и изјурили у град.

Наравно, прва станица нам је био Штефансдом или „Штефл“ како у Бечу од миља зову своју катедралу. Довољно је да се око увери да још увек ту. Полазимо дуж улице Грабен, застајемо крај истог оног Споменика куги који данас залива киша, а не Зећир: Где ли је тај човек сада, питам се, да ли је жив онако склон пићу и разбојничком понашању? Нема времена за оваква питања.

Леополд Први се заклео да ће, ако Господ отклони страшну кугу из његовог царског града Беча подићи стуб захвалности. Епидемија куге је прошла, Леополд је одржао реч. Уметници су се дали на посао. Тако усред Беча вековима стоји барокна пирамида од облака и анђела која подсећа на страшну годину 1679. у којој је куга однела 12.000 живота.

Прва светла се пале. Цуњамо уличицама у центру дивећи се репрезентативним фасадама. Време је да обезбедимо вечеру. На једном ћошку привуче нам пажњу улаз у Естерхазијеву одају – предворје истоименог винског подрума. Један сто као да чека баш нас. На програму је оригинална бечка шницла, са одличним аустријском белим вином. На крају, да употпунимо клише, наручимо и штрудлу са јабукама и преливом од ваниле.

Овај ресторан није узалуд добро оцењен на кулинарским платформама. Али глад у центру Беча има своју цену. Помало изван идиличног контекста, на табли у дну одаје кредом је исписана изрека Вилија Бранта из 1981: „Мир није све, али без мира све је ништа“.

Меланхолија поражене воље

Наредно јутро нам је донело много ветра и кише. Одлучили смо да процуњамо шопинг центром изнад станице метроа Wien Mitte The Mall. На улазу је гужва. Сви се држе своје десне стране, да се некако мимоиђу. Осим једне даме која се левом страном пробија лактовима.

Окренем се да је осмотрим, а она ми на нашем вишеименом матерњем језику каже: „Шта је?“ Бечка гастарбајтерска школа. Све је као некад. То је био неки женски Зећир.

У приземљу две даме костимиране као фигуре из епохе Гаврила Принципа спроводе маркетиншку акцију за не знам ни ја шта. Беч уме да уновчи своју хабзбуршку носталгију. Појели смо ситницу у одличном азијском ресторану и кренули у даље освајање Беча.

Одлазимо до Хофбурга – некадашње централе хабзбуршке моћи. Иако кишица још увек прска, чете туриста се врзмају унаоколо. Монументалне грађевине на Хелденплацу у Бечу не исијавају више вољу за влашћу над што већим комадом познатог света, већ меланхолију те поражене воље.

Од свих могућих бечких понуда за музеје – а има их невероватан број – одлучили смо да посетимо Прунксалу – разметљиву салу Аустријске националне библиотеке. Није било реда за чекање пред билетарницом.

Степенице уз које се пењемо јесу грађене за вечност, широке и стамене, али ипак не наговештавају оно што запљусне човека када уђе кроз огромна врата на спрату. Овај призор је празник за очи једне библиотекарке и једног писца. Катедрала књиге. Храм посвећен знању и уметности. Не могу да не осетим дивљење према цивилизацији која је својим књигама посветила овакве одаје. 

По царском налогу су у 18. веку барокни неимари Фишер фон Герлах Старији и његов син уобличили овај простор. Величање Карла Петог, последњег директног мушког наследника Хабзбурга барокни сликар Данијел Гран обавио је уз дужну помпу на своду импресивног здања.

Мраморни парови стубова, регали за књиге од ораховине високи као куће. На њима је смештено 200.000 књига штампаних између 1501. и 1850. Књиге су сортиране по једноставном принципу – у првом делу су оне које се тематски могу повезати са ратом, у другом оне које су чеда мира. Међу њима је и 15.000 књига најпознатијег хабзбуршког генерала Еугена Савојског.

Кафехаус – мит и замка за лаковерне

Кафана као светско културно наслеђе? Кафехаус бечког кова или бечка кафана има ту ласкаву титулу. Кажу да су џакови кафе које је оставила поражена османска војска после неуспеле опсаде Беча означили почетак културе испијања кафе у католичкој Европи. Многи нису знали шта да раде са тим чудним зрневљем. Један Јерменин је знао.

Бечке хронике бележе његово име као Јоханес Диодато, заправо је рођен у Цариграду као Ованес Аствацатур. Он је за своје курирске, дипломатске, а неки кажу и шпијунске заслуге од цара Леополда добио дводеценијски монопол на увоз кафе у Беч. Ованес 1685. отвара прву бечку кафану.

Од тада бечке кафане настају и нестају, а оне које су преживеле прошли бурни век, доспеле су на листу заштићених културних добара. „Централ“ од раног јутра опседају туристи, формирајући ред пред вратима као да је нешто бесплатно. Био сам ту пре двадесетак година, тада није било гужве, ливрејисани конобари су ходали унаоколо као да су престолонаследници лично, а кафа је била просечна и скупа. Амбијент јесте филмски, али то није довољно да нас натера на чекање по кишици.

Више среће имали смо у Кафеу „Сахер“, у приземљу истоименог хотела, одмах иза Бечке опере. Није падала киша, а чекали смо само двадесетак минута.

Кнез Метерних је 1832. очекивао веома угледне госте. Хтео је да им угоди посебним слаткишем. Шеф његове кнежевске кухиње се изненада разболео, па је шеснаестогодишњи шегрт по имену Франц Захер преузео задатак и – ушао у историју. Креирао је чувену Sachertorte. Сада седимо у кафеу хотела који је отворио Захеров син, у самој сржи мита о једном слаткишу. 

Бечки „меланж“ је био просечан, као и чувена торта коју, кажу, наручују чак из Америке. Снага митског мишљења је у глобализованом свету тоталне економије добар продајни аргумент. Ентеријер је китњаст, бечки – далеко од сваке идеје скромности.

Једном смо за свог боравка у Бечу доручковали у Кафеу „Голдег“ – „Златни ћошак“ у Аргентинској улици. И он је на попису значајних кафеа у Бечу. Резервисали смо и добили нешто попут магареће клупе. Доручак није био лош, шефица сале је према конобарицама била оштра попут Хелге из серије 'Ало, 'ало, много тамног дрвета, великих лустера и високих прозора.

Кафе „Ритер“ одмах до једне од главних улица за шопинг – Маријахилферштрасе – био је једног поподнева такође пун, али смо имали среће и за сточићем код врата који је баш у том тренутку био слободан, провели смо цео сат. Можда бисмо остали и дуже, да два стола даље није седео неки наш човек, галамџија или викенд-пијаница, који је толиким децибелима истискивао своје несувисле вербалне излучевине, да смо на крају побегли на кишу.

Маријахилферштрасе – сусрет са прошлошћу

Над једном од главних бечких улица почело је да се разведрава. Шетајући дуж ње  завирујемо у понеки излог, улазимо ту и тамо у радње које су исте као у било којем европском велеграду. Наилазимо на протестну поворку усмерену против рата и педофила. Потом, у близини Вестбанхофа курдски комунисти траже ослобођење Оџелана, свог вође који робија у Турској.

Из чисте радозналости одем и до зграде старе железничке станице, покушавајући да се сетим шта сам осећао када сам је први пут видео крајем осамдесетих година прошлог века. Али узалуд, време је понекад немилосрдан сунђер, а наше памћење углавном танко исписано кредом.

Враћамо се истом улицом према центру. По препоруци са интернета свраћамо у ресторан „Штеман“. То ће бити најбоље гастрономско искуство овог боравка у Бечу. Класична средњоевропска кухиња овде има свог достојног представника – ако Средњу Европу не схватимо као идеологију са једне, или као чисто метеоролошки појам, са друге стране, већ као живо кулинарско наслеђе покојног царства.

Иначе, у бечким ресторанима и кафанама човек не би требало да дође у искушење да пита конобара шта је боље. Јер „боље“ је увек скупље. Тако нам је у иначе солидном ресторану „Бемервалд“ конобар препоручио да не узмемо огромну бечку шницлу па да је делимо, када можемо добити две мале шницле. Иста количина меса. Али неколико евра скупље, како се испоставило.

Иначе, друг из Тузле ми шаље линк са чланком у којем се наводи неколико адреса најбољих бечких ћевабџија. Захвалио сам му, али мислим да су ћевапи у Бечу исто што и суши у Београду. Једу их понекад они који живе у тим градовима. Јер им је егзотично. Или су носталгични. Пошто се са средњоевропске турнеје враћамо на Балкан, немам жељу да за роштиљско месо из друге руке платим три до четири пута више у односу на оригинал.

Бечки Моцарт

Пре концерта, у суботње касно поподне обилазимо Карлову цркву, „бечку Аја Софију“. Једино што ме заиста подсетило на најславнију цариградску богомољу јесу два звоника који подсећају на минарете. С тим што су минарети уз Аја Софију настали тек када су Турци заузели Цариград, скоро хиљаду година после подизања цркве.

Чекам пред црквом неко време да рашчистим са собом, да ли  ово архитектонско „онеобичавање“ славног предлошка у мени изазива дивљење или ме тера на ироничан осмех. Вероватно се те две ствари пред Карловом црквом не могу раздвојити.

На раскошним бечким булеварима – Ринг је ознака за њихов прстен око староградског језгра – од зграде Опере до моћних хотела као што је „Империјал“, све је урађено за неколико спратова више него што је стварна мера данашње Аустрије. То је Беч – главни град светског царства које је попут мора исцурило кроз историјска сита, да би оставило своје фараонске грађевине аустријској Републици.

И сама зграда Удружења пријатеља музике спада у тај низ. Још споља показује човеку колико је мали спрам идеје велике музике. Пењемо се стотинама степеница до галерије и пред нама се отвори простор концертне дворане – Goldener Saal – Златне сале. Зашто златне, види се из припадне декорације.

И ми се овом посетом уписујемо у низ поколења љубитеља музике који од 1870. хрле на концерте у најбољу концертну салу света. Теофил Ханзен је своју бесмртну славу међу музичарима стекао управо као архитекта концертног здања Музичког удружења.

Овом Данцу који је градио по Атини и Венецији и у право време дошао у Беч – када су срушене зидине око града и почели да настају булевари са велелепним грађевинама – није на располагању била наука о звуку. Технологија мерења је настала тек касније.

Он је морао да се ослони на интуицију. И она га је уписала у геније стварања простора у којем звук живи најдуже. Реверберација је време које прође док звук просечне јачине, након престанка звучног извора, постане нечујан. У Златној сали то време износи две секунде.

Уздах упућен Бечу

Музичари излазе на бину у костимима из Моцартовог времена, беле перике и беле доколенице. Акустика је одлична. Разигране Моцартове ноте – од Мале ноћне музике преко Турског марша до оперских арија – највише аплауза је добио дует из Чаробне фруле – заиста сведоче и о умећу бечких музичара и о безвремености те музике.

На крају – као компромис са очекивањима туриста из целог света – оркестар свира На лепом плавом Дунаву Штрауса Млађег и – Марш Радецки Штрауса Старијег.

Овај марш је уз ритмично ударање дланом о длан целе дворане мене вратио у детињство – у првојануарска јутра у којима је на југословенској телевизији уживо из Беча – управо из ове дворане – емитован Новогодишњи концерт Бечке филхармоније. Мајка је за време концерта прожетог делима музичког клана Штраус уздисала, јер ју је та музика подсећала на њену мајку која је као рођена Загрепчанка из добре куће обожавала Штраусове валцере.

А наш уздах ове априлске ноћи године 2023. јесте тек тихи протест због тога што се пребрзо завршавају и концерт и наш боравак у Бечу.