Од Тита и Аргонаута до вина и тартуфа – Истра, нама најближи хедонистички рај

Највеће јадранско полуострво које се налази на североисточној обали Јадрана - Истра. Називају је још и највећом зеленом оазом северног Јадрана, чак 35 одсто површине територије су шуме.

Назив потиче од илирског племена Хистри које је живело на том подручју. Касније, око 177. године п. н. е. после два војна похода, освојили су је Римљани.

Сада Истру „освајају“ туристи у потрази за уживањем на мору, активним одмором, пловидбом по историји, новим сазнањима. 

Наjзападнија тачка – Савудрија. Мало рибарско месташце, које припада Истри, помиње се први пут у 12. веку, а археолошка истраживања из околине показују да је ово подручје насељено још од каменог доба.

Развој туризма почиње 1818. године, кад је стављен у погон светионик који је привлачио многе радознале посетиоце из далеких крајева.   

Шљунковите плаже окружене су богатом медитеранском вегетацијом пуном ловора, палми, чемпреса, зимзеленог жбуња.

Специфични однос биљног и морског аеросола у ваздуху чини савудријску климу повољном за здравље, јер дишете пуним плућима. То је препознато још у доба Аустроугарске па Савудрија почетак свог туристичког развоја може захвалити здравственом туризму.  

Раскошна природа, велики избор гастрономске понуде, различите активности и забавни садржаји пружају незаборавно искуство, а ту је и гостољубивост савудријског краја. Тако је и у „Кемпинском“, луксузном хотелу са пет звездица, који је поред уживања погодан и за конгресни туризам. 

Удаљен је пет минута хода од плаже. Ко има долара купа се у мору, а ко нема долара кући у лавору, каже се, између осталог, у једној песми. Ко неће у мору, може у отвореном или затвореном базену. Али, ту се круг не затвара.

Гости се могу релаксирати у луксузном спа центру, као и у хамаму, а здрав дух јача се у теретани. 

Поред три бара, „Кемпински“ има и два ресторана. У ресторану „Дијана“ се служе јела медитеранске кухиње. Ресторан „Канова“ се налази поред плаже и нуди традиционалне истарске специјалитете. 

Један од специјалитета је дехидрирани истарски пршут. Иначе, истарски пршут је понос свих Истрана. Послужује се госту уз домаћи крављи или овчији сир и маслине. 

Затим је ту рижото матечасто са шафраном, говеђи образи са гушчијим прсима и прах од амарета и арабике и на крају дође торта della nonna.

Гастрономске тајне чекају вас у конобама које нуде најбоље истарске тартуфе. 

У тартуфима су уживали римски цареви, аустроугарско племство, а данас и сви заљубљеници у истарску кухињу.

За проналазак овог светски познатог афродизијака потребни су добро истренирани пси јер ова посебна врста гљива расте у земљи на дубини до 30 центиметара.   

Међутим, не морате бити истренирани да осетите мирис добре кухиње. Уз тестенину, традиционалне фуже, њоке, пљуканце послужује се жгвацет, умак од говедине или дивљачи. Некада се сушено свињско месо, односно истарски пршут, послуживао само у посебним приликама, док су се фритаје, пржена јаја с дивљим радичем или шпаругама, јеле готово свакодневно. 

Вечара може да потраје и два сата уз дегустацију добрих истарских вина, уз конобаре који су ненаметљиви па је госту пријатно и не осећа се непожељним. Када је више гостију за столом, сервирање хране тече симултано.

Ипак, мајстори-конобари у овој игри послуживања не играју против играча-гостију већ за њих јер нема губитника, сви су углавном задовољни специјалитетима на „шаховској табли“.

Незаобилазно је, наравно, маслиново уље са хлепчићима. 

Савудрија и њена околина нуде пуно више од добре климе и гурманских специјалитета. Уз оне који желе само да се одмарају, пливају и сунчају, крај је идеалан и за туристе жељне адреналинског искуства. 

Вожња бициклом уз бројне римске споменике, тенис, роњење и голф само су део богате туристичке понуде – професионални голф терен са 18 рупа на Црвеном врху крај Савудрије.

У Голф клубу „Адријатик“ приређују се и разне свечаности, журке на тераси, а ко одлучи да се венча то може да уради у капели Светог Дина, која се налази одмах поред клуба. 

Море око Савудријског полуострва нуди одличне услове за једрење на дасци – готово сталне ветрове. 

Када хоћете да „одједрите“ даље од Савудрије, не треба пропустити Бује и Мотовун.

Градић Бује лежи на брежуљку и његовим падинама. Становници се традиционално баве виноградарством (вино „малвазија“), маслинарством и воћарством.

Заједно с Умагом, Новиградом, Опртљем, Бртониглом, Грожњаном и бројним другим местима, град Бује чини Бујштину. Бује има и почасни конзулат Италије. 

Град чува и успомену на боравак Јосипа Броза, што је овековечено спомен-таблом, а Тито је био и почасни грађанин овог места. 

Најпознатији и најатрактивнији истарски средњовековни градић, Мотовун, такође је на брежуљку. 

Познат по вину „теран“, то је градић богате историје, предања и легенди. Једна од њих каже да су реком Мирном, испод утврђења, пловили Јасон и његови Аргонаути у потрази за златним руном.

Према народном предању, у густим шумама око Мотовуна живели су некада дивови, а најпознатијег, храброг и доброг Вели Јожу, овековечио је хрватски књижевник Владимир Назор. 

За Мотовун се каже – ко га једном посети, увек му се враћа. Исто важи и за остали део Истре. Има још доста тога неистраженог, али за овај пут ово је крај.

Предстоји путовање ка Загребу ауто-цестом или ауто-путем, свеједно је, јер је пређени пут по Истри „оптерећен“ позитивним утисцима.