Животињске врсте које је човек спасио од изумирања

Човек је током историје својим деловањем оставио дубоке последице на природу. Уништавањем станишта, прекомерним ловом и уношењем страних врста многе животиње доведене су на саму границу изумирања.

Ипак, бројне врсте које су успеле да се врате показују да је могуће исправити део штете коју смо направили и да уз довољно труда природа може да добије нову шансу.

Причу о повратку из готово потпуног нестанка најбоље илуструје арапски орикс који је некада постојао само у заточеништву.

Ова пустињска антилопа проглашена је изумрлом у дивљини 1972. године због прекомерног лова.

Последњи примерци преживели су захваљујући зоолошким вртовима и приватним резерватима, где је покренут један од најуспешнијих програма узгоја угрожених животиња.

Захваљујући тим напорима, орикс је постепено враћен у природна станишта Омана, Саудијске Арабије и других делова региона.

Данас у дивљини и заштићеним подручјима поново живи неколико хиљада јединки.

Занимљиво је да арапски орикс може да преживи у екстремно сувим условима, дуго без воде, користећи влагу из хране коју проналази у пустињи. Препознатљив је по дугим, правим роговима и белом крзну које му помаже да одбија сунчеве зраке и лакше поднесе високе температуре.

Црнонога творина

Некада широко распрострањена на северноамеричким преријама, црнонога творина се нашла пред потпуним нестанком због уништавања станишта и нестанка преријских паса, њеног главног плена.

Почетком осамдесетих година прошлог века веровало се да је изумрла, све док 1981. није откривена мала колонија у Вајомингу. До 1986. у природи је остало свега 18 јединки, након чега је започет програм узгоја. Данас у дивљини живи око 500 јединки.

Иако делује мала и нежна, одличан је ноћни ловац који током године може да поједе десетине преријских паса.

Ова животиња је једина ласица пореклом из Северне Америке и препознатљива је по црним шапама и тамној „масци“ око очију.

Златни лављи тамарин

Овај мали примат из атлантских прашума Бразила током 20. века био је на ивици нестанка због масовног крчења шума.

Седамдесетих година прошлог века у дивљини је остало мање од 200 јединки, па је врста била пред потпуним нестанком.

Захваљујући програмима заштите шума и узгоју у специјализованим центрима, број тамарина почео је постепено да расте и данас у природи живи више од 3.000 јединки.

Овај мајмун је препознатљив по упечатљивом крзну око главе које подсећа на лављу гриву, по чему је и добио име. Тежи свега око 600 грама, али је веома активан и живи у породичним групама које заједно брину о младунцима.

Златни лављи тамарин настањује само остатке атлантске шуме у бразилској држави Рио де Жанеиро. Ова врста игра важну улогу у очувању шума јер разноси семе биљака и тако помаже обнављању свог станишта.

Плава игуана

Овај велики гуштер са Кајманских острва био је један од најугроженијих гмизаваца на планети.

Почетком 2000-их година њена популација у природи пала је на мање од 20 јединки, па се сматрала једним од најређих гуштера на свету. Главни узроци нестанка били су уништавање природног станишта, саобраћајне несреће, напади паса и мачака, као и уношење страних врста које су угрожавале њена јаја.

Кроз узгој у заштићеним центрима и враћање у природу, популација је повећана на више од 1.000 одраслих јединки.

Плава игуана је један од највећих гуштера на Карибима и може да достигне дужину од око метар и по. Иако јој име каже да је плава, младе јединке су углавном сивкасте или смеђе, а мужјаци са годинама добијају изражену плаву боју, посебно током сезоне парења.

Ова врста живи готово искључиво на острву Велики Кајман, где насељава суве шуме, камените пределе и подручја са ниским растињем. Занимљиво је да може да доживи више од 60 година, што је чини једним од најдуговечнијих гмизаваца.

Иберијски рис

Најређа врста мачке у Европи била је пред потпуним изумирањем јер је 2002. године у Шпанији и Португалији живело мање од 100 одраслих јединки, углавном у неколико изолованих подручја на југу континента.

Главни разлог његовог нестанка био је драстичан пад броја европског кунића, који чини више од 80 одсто његове исхране, али и губитак природних станишта због изградње путева и ширења пољопривредних површина.

Захваљујући строгим мерама заштите, обнови станишта и програмима узгоја у заточеништву, број иберијских рисова почео је да расте. Данас популација премашује 2.000 јединки, а ова врста се постепено враћа у делове свог некадашњег подручја распрострањења.

Иберијски рис је мањи од евроазијског риса и препознатљив је по дугим црним чуперцима на ушима, шиљастој бради и жућкастом крзну са тамним пегама. Одличан је ловац који се ослања на изузетан слух и вид, а најактивнији је у сумрак и током ноћи.

Европски бизон

Европски бизон је највећи копнени сисар Европе, а почетком 20. века био је на ивици потпуног нестанка. Вековима је насељавао шуме широм Европе, али су га лов, губитак станишта и ширење пољопривредних површина готово избрисали са континента.

Последњи дивљи европски бизон у Пољској убијен је током Првог светског рата, а до 1927. године мисли се да је нестала и последња слободна популација на Кавказу. У природи више није било ових животиња, а преживело је само око 50 јединки у зоолошким вртовима и приватним узгајалиштима.

Захваљујући међународним програмима узгоја, европски бизон је постепено враћен у дивљину. Први примерци поново су пуштени у природу педесетих година прошлог века, а данас у Европи живи више од 7.000 јединки. Највеће популације налазе се у Пољској, Белорусији, Румунији и другим земљама источне Европе.

Моћни биљојед може да тежи и више од једне тоне, а мужјаци достижу висину од скоро два метра у раменима. За разлику од америчког бизона, европски бизон углавном живи у шумама, где се храни травом, лишћем, кором дрвећа и младим изданцима.

Сајга антилопа

Ова необична степска животиња некада је бројала милионе јединки широм Евроазије.

После распада Совјетског Савеза број је нагло опао због криволова, а до 2002. године остало је мање од 50.000 јединки.

Данас се популација у Казахстану значајно опоравила и броји више од милион животиња.

Њен велики нос помаже јој да филтрира прашину и регулише температуру ваздуха.

Калифорнијски кондор и ждрал трубач

Калифорнијски кондор, једна од највећих летећих птица Северне Америке, током 20. века био је на граници потпуног нестанка.

Његов број је опао због тровања оловом које су птице уносиле хранећи се остацима плена, губитка природног станишта и лова.

До 1987. године у природи више није било ниједног живог кондора – свих преосталих 27 јединки пребачено је у програм контролисаног узгоја како би врста била спасена.

После деценија напора научника, први примерци поново су враћени у природу деведесетих година. Данас популација броји више од 500 јединки, од којих део поново слободно лети над Калифорнијом, Аризоном и Мексиком. Овај импресивни лешинар има распон крила који може да достигне скоро три метра, што га чини једном од птица са највећим распоном крила на свету, а може да доживи 50 година.

Ждрал трубач који такође настањује Северну Америку имао је сличну судбину.

Пржеваљски коњ

Пржеваљски коњ сматра се јединим правим дивљим коњем који је преживео до данас. Некада је насељавао огромна пространства степа Централне Азије, али је током 20. века доживео драматичан пад због лова и губитка природног станишта.

Последњи пут је виђен у дивљини 1969. године у Монголији, након чега је проглашен изумрлим у природи.

Током седамдесетих година прошлог века у свету је било свега око 30 до 40 ових коња, па су покренути програми контролисаног размножавања. Захваљујући тим напорима, данас у свету постоји више од 2.000 јединки, а део популације поново живи слободно у степама Монголије.

За разлику од домаћих коња, пржеваљски коњ никада није био припитомљен. Има 66 хромозома, снажно тело и кратку и усправну гриву која не пада на страну.

Какапо

Овај ноћни папагај са Новог Зеланда некада је био широко распрострањен на острвима, али је долазак људи довео до његовог готово потпуног нестанка.

Маори су га ловили због меса и перја, а највећи проблем представљало је уношење страних предатора попут пацова, мачака и ласица, на које какапо није био еволутивно припремљен.

До седамдесетих година прошлог века научници су мислили да је изумро, али је откривена мала популација која је надгледана и чувана. Данас постоји нешто више од 200 какапоа на строго заштићеним острвима.

Какапо је посебан по томе што је једини папагај на свету који не лети. Иако има велика крила, она му служе углавном за одржавање равнотеже при пењању и спуштању са дрвећа.

Нестанак врста није увек коначан исход. Иако је човек био главни узрок њиховог угрожавања, управо људски напор, наука и очување природе омогућили су да се неке од најређих врста на планети врате са саме ивице опстанка. Највећи успех неће бити само спасавање врста које су већ на ивици нестанка, већ спречавање да нове животиње уопште дођу у такву опасност