Бомбе и жеђ – план за премештање Техерана и како је рат погоршао иранску кризу са водом

Зграде су се тресле, а прозори пуцали док су ракете погађале нафтна постројења и објекте за развој наоружања у Техерану, граду са готово 10 милиона становника. Светска здравствена организација позвала је Иранце да остану у затвореном простору, док је кисела киша, препуна чађи и токсичним једињењима, падала по стамбеним насељима.

Од почетка рата 28. фебруара, америчко-израелске снаге извеле су хиљаде напада широм Ирана, уништавајући куће, школе, болнице и другу кључну цивилну инфраструктуру. Скоро 3.500 Иранаца је погинуло, а више од 26.500 је рањено.

Међутим, док се бомбардовања настављају, у позадини се развија још једна ванредна ситуација. Рат је засенио тешку водну кризу у Ирану, која је, између осталог, довела до тога да Техеран крајем прошле године остане готово без воде.

У новембру 2025. године, четири од пет резервоара који снабдевају Техеран водом била су попуњена свега 12 одсто, док је пети, Амир Кабир, био попуњен само осам одсто. Град се суочио са најгором водном кризом у последњих шест деценија – у појединим деловима славине су пресушиле, а очај је довео до смртоносних протеста у децембру 2025. и јануару 2026. године.

Иран је већ више од пет година погођен сушом, а несташице воде изазване деценијама претераног ослањања на пољопривреду, неуспешном водном политиком и непријатељским односом према остатку света захватиле су целу земљу. Језера, реке и мочваре пресушују у већини провинција. У североисточном граду Машхаду, који има око 3,5 милиона становника, ниво воде је у новембру пао на мање од три одсто капацитета акумулација.

Да би надокнадили губитак површинских вода, Иранци све више црпе подземне воде, али и те резерве се убрзано исцрпљују.

„Иран ће у догледној будућности имати много других проблема које треба решити и бојим се да животна средина неће бити међу приоритетима“, изјавио је за Лајв сајенс Нима Шокри, извршни кодиректор Центра Универзитета Уједињених нација за инжењерска решења у борби против климатских промена и директор Института за геохидроинформатику при Техничком универзитету у Хамбургу.

Али водна криза није нестала, а рат ће је, према мишљењу стручњака, вероватно додатно погоршати. Иран више не може да приушти занемаривање својих проблема са водом, нагласио је Шокри.

„Ако дође до озбиљне промене приоритета, ако се спроведу структурне реформе и ако животна средина постане врхунски приоритет, постоје ствари које се могу учинити. Иран нема избора. Систем ће се урушити ако не дође до суштинских структурних промена“, објаснио је Шокри.

Актуелизован план за измештање Техерана

Несташице воде у Техерану трајале су месецима током прошле године. Већ у јулу 2025. званичници су упозоравали да је град удаљен само неколико недеља од „нултог дана“ – тренутка када резерве воде падну толико ниско да славине пресуше, приморавајући становнике да чекају у редовима за воду или да купују флаширану воду.

У августу, суочене са температурама до 50 степени Целзијуса, које су повећале потрошњу енергије и воде, власти су на неколико дана затвориле државне институције, банке, школе и универзитете.

До новембра је ирански председник Масуд Пезешкијан поново покренуо дуго разматран план за премештање Техерана на влажнији југ земље због несташице воде. Овога пута је тврдио да пресељење престонице „више није ствар избора“. Његова влада навела је да би нови град могао бити изграђен у региону Макран, који се простире дуж јужне обале Ирана од Ормуског мореуза до Пакистана. Ипак, није представљен детаљан план нити процена трошкова, за које аналитичари сматрају да би могли премашити 100 милијарди долара.

Пезешкијанове изјаве, према речима Ерика Лоба, ванредног професора политике и међународних односа на Флоридском међународном универзитету, показују недостатак националне стратегије за суочавање са несташицом воде. Уместо трајних решења, власти су се ослањале на рестрикције, новчане казне и привремене мере штедње воде, што је, како каже Лоб, „као стављање фластера на дубоке ране“.

Званичници и стручњаци су Пезешкијанов предлог о пресељењу града одбацили као неозбиљан, али, како истиче Лоб, сама чињеница да влада разматра премештање 10 милиона људи показује колико је водна криза озбиљна.

Она је достигла ниво „водног банкрота“ – стања у којем су оштећења појединих водних система неповратна у временским оквирима људског живота.

Самодовољност по сваку цену

Од Исламске револуције 1979. године, владајуће елите у Ирану стављале су велики нагласак на независност и самодовољност, посебно у производњи хране. У коментару објављеном 13. марта у часопису Nature Sustainability, Шокри и његове колеге тврде да су управо овај приступ и геополитички циљеви Ирана након револуције довели до данашње водне кризе.

Пољопривреда у Ирану нагло се развијала током последње четири деценије, упркос сушној клими и ограниченим водним ресурсима. Режим је подстицао неограничено црпљење подземних вода ради узгоја усева као што су пшеница, пиринач, јечам и шећерна трска за домаћу потрошњу, док је истовремено ширена производња водно захтевнијих култура, попут урми и пистаћа, намењених извозу.

Власти су минимално улагале у поновну употребу воде, смањење губитака у мрежи и системе праћења потрошње, док су енергенте снажно субвенционисале. То је пољопривредницима омогућило да буше све више бунара и црпе још веће количине подземне воде.

Поред тога, држава је финансирала изградњу стотина брана ради складиштења воде, али су неке подигнуте на рекама које су сувише мале да би одржавале велике акумулације.

„Често се дешава да бране немају довољно воде, а истовремено подстичу испаравање јер вода једноставно стоји у њима“, наводи за Лајв сајенс, Лиз Сакоча, сарадница за питања водне безбедности у Институту за светске ресурсе у Вашингтону.

Данас пољопривреда троши приближно 90 одсто све воде у Ирану. До 2024. године, чак 32 од 50 најинтензивније експлоатисаних подземних водоносних слојева на свету налазила су се у Ирану.

Број бунара за црпљење подземних вода скоро се удвостручио – са око 450.000 у 2000. години на 800.000 у 2013. Међутим, количина извучене воде у истом периоду смањила се за 18 одсто, јер су се водоносни слојеви исцрпљивали.

Да би дошли до последњих резерви, пољопривредници су почели да користе потопне електричне пумпе које могу да црпе воду са дубине веће од 50 метара. То је толико снизило ниво подземних вода да је у поједине водоноснике продрла слана вода. Земљиште које се таквом водом наводњава постало је заслањено, што смањује пољопривредну продуктивност.

Према речима Лоба, политика прехрамбене самодовољности током година је повремено ублажавана, па је Иран увозио пшеницу и друге пољопривредне производе, углавном из Русије и Бразила. Ипак, притисак да се настави са интензивним црпљењем воде остао је висок, пре свега зато што је њено коришћење у Ирану изузетно неефикасно.

Шокри сматра да је томе допринело и то што је држава значајне ресурсе усмеравала ка подршци оружаним и побуњеничким групама широм Блиског истока, попут Хезболаха у Либану и Хута у Јемену, уместо ка развоју одрживих водних система.

Недостатак страних инвестиција и ограничен приступ напредним технологијама за управљање водама, услед међународних санкција, додатно су погоршали ситуацију. Технологије као што су анализа великих података, системи наводњавања засновани на вештачкој интелигенцији и сателитско праћење потрошње воде могле би значајно да смање употребу воде.

„Начин на који се у Ирану обавља наводњавање потпуно је застарео“, каже Шокри. Као пример наводи плавно наводњавање пиринча у областима са високим степеном испаравања, као што је провинција Хузестан на југозападу земље.

Други стручњаци такође сматрају да су власти најодговорније за водну кризу, док су глобално загревање и санкције само додатно погоршали већ постојећи проблем.

„То је криза која се градила годинама и може се подједнако, ако не и више, приписати лошем управљању државе него спољним факторима“, рекао је Лоб.

Од лошег ка горем

Исцрпљивање слатководних ресурса у Ирану покренуло је још три кризе које угрожавају живот, здравље и безбедност становништва.

Прво, несташице воде негативно су утицале на производњу енергије, јер је вода неопходна и за хидроелектране и за хлађење термоелектрана. Док је 2019. године 10,6 одсто електричне енергије у Ирану долазило из брана, тај удео је 2025. пао на само 3,3 одсто, делом због рекордно ниских водостаја у акумулацијама.

Нестанци струје постали су свакодневица у градовима попут Техерана. Током прошлог лета канцеларије и продавнице биле су принуђене да свакодневно обустављају рад на неколико сати због рестрикција електричне енергије, што је онемогућавало интернет и коришћење клима-уређаја и фрижидера.

Водна криза је такође изазвала опасно загађење ваздуха. Прашина са исушених језера и речних корита разноси се ветром на велике удаљености. Сателитски снимци показују да су многа водена тела у Ирану драстично смањена током последњих 40 година.

Језеро Урмија на северозападу земље, некада највеће слано језеро Блиског истока, готово је потпуно пресушило, што је довело до повећања концентрације штетних честица у ваздуху.

Трећа криза је широко распрострањено слегање тла. До њега долази када прекомерно црпљење подземних вода доведе до сабијања седимената.

У студији из 2025. године истраживачи су помоћу сателитског радара показали да се више од 31.400 квадратних километара Ирана слеже брзином већом од 10 милиметара годишње. На неким местима процес је далеко бржи. Град Рафсанџан у централном Ирану тонуо је више од 34 центиметра годишње између 2014. и 2022.

Око 77 одсто слегања тла дешава се у пољопривредним долинама, нарочито у пустињским областима где падавине не успевају да обнове подземне резерве воде.

Последице су видљиве и у градовима као што су Шираз, Исфахан и Језд, где су се појавиле огромне пукотине на зградама и путевима. У септембру 2025. године власти су због опасности евакуисале 40 школа у Исфахану.

Још већи проблем је што се седименти временом толико сабијају да трајно губе способност задржавања воде.

„Део овог процеса је неповратан“, упозорава Џес Пејн. „Тиме се заувек губе резерве слатке воде у подземљу, што је посебно опасно за сушне регионе попут Ирана.“

Ваздушни удари на кључну инфраструктуру

Недавни рат изазвао је огромна разарања широм Персијског залива и однео хиљаде живота. Иако је засенио питање воде, стручњаци сматрају да ће додатно погоршати несташице током наредних месеци и година.

Посебну претњу представљају напади на енергетску инфраструктуру, укључујући складишта горива и рафинерије нафте. Већина водоводних и канализационих система не може да функционише без електричне енергије.

„Вода и енергија су нераскидиво повезане. Ако је енергетска инфраструктура мета напада, биће угрожени системи за снабдевање водом, пречишћавање отпадних вода и канализација, док ће бунари, пумпне станице и дистрибутивне мреже постати неефикасни или потпуно нефункционални“, каже Ауроп Гангули са Универзитета Нортистерн.

Иран је такође претрпео значајна оштећења на постројењу за десалинизацију на острву Кешм, што је прекинуло водоснабдевање 30 села.

Међутим, десалинизација обезбеђује мање од три одсто укупне потрошње воде у Ирану, па напади на таква постројења имају мањи утицај него у државама Персијског залива, попут Бахреина и Кувајта, које готово у потпуности зависе од десалинизоване воде за пиће.

Ваздушни удари изазвали су и додатне еколошке проблеме. Пожари на нафтним и гасним постројењима ослободили су огромне количине загађујућих материја.

„Током првих недеља рата могли сте буквално да видите црни дим како прекрива већи део Техерана и околних подручја“, каже Фредерик Оту-Ларби.

„У атмосферу је за само 30 до 40 дана испуштена количина емисија упоредива са годишњом емисијом читаве државе. То ће изазвати не само непосредне здравствене проблеме већ и дугорочне последице по становништво.“

„Хаос“ који предстоји

Рат ће вероватно додатно погоршати водну кризу јер ће ресурси бити преусмерени на обнову земље уместо на заштиту животне средине, а Иран ће постати још изолованији од земаља које располажу напреднијим водним технологијама.

Према Лобу, решавање кризе захтева стварање нових економских могућности за пољопривреднике и повећање ефикасности коришћења воде широм земље. Међутим, рат ће вероватно додатно учврстити тежњу режима ка самодовољности и његове постојеће геополитичке ставове.

„Ако ништа друго, овај рат је додатно ојачао режим“, каже Лоб.

То чини мало вероватним да ће Иран на време доћи до напредних технологија за управљање водама и десалинизацију из земаља попут САД и Израела, које би могле да ублаже притисак на природне ресурсе.

Обнова после рата могла би коштати десетине, па и стотине милијарди долара, што ће додатно ограничити економски развој и могућности запошљавања ван пољопривреде.

Иран планира да повећа капацитете за десалинизацију и већ гради цевоводе који би преносили пречишћену морску воду ка унутрашњости земље, укључујући Исфахан. Ипак, таква постројења су скупа за изградњу и рад, а потребно је и до шест година да буду завршена.

Како се рат буде продужавао и како Иран буде одлагао реформу водне политике и преиспитивање националних приоритета, ситуација ће постајати све тежа.

Студија из 2025. године показала је да је природи у просеку потребно између 20 и 30 година да се опорави од последица рата. Водни ресурси могли би деценијама бити загађени тешким металима, нафтом и другим токсичним супстанцама.

У комбинацији са проценама да ће раст становништва повећати потражњу за водом у Ирану за око 30 одсто до 2050. године, то указује на још озбиљније несташице у будућности.

„Ако не дође до структурних промена у начину управљања државом, ствари ће постајати само горе. Еколошки систем ће се урушити“, закључује Шокри.