Стакло без рока трајања – Србија на путу ка европском моделу рециклаже

Европска унија је лидер у области рециклаже стакла и примене пословних модела циркуларне економије. Захваљујући развијеној инфраструктури и законодавству, ЕУ остварује високе стопе рециклаже (око 75 одсто), што значи да се на годишњем нивоу рециклира око 11 милиона тона стакла.

Србија је боља у односу на земље региона попут Босне и Херцеговине и Северне Македоније, које имају ниже стопе рециклаже, испод 30 одсто, али даљи напредак у овој области зависиће од развоја инфраструктуре, увођења депозитног система и повећања свести грађана о значају рециклаже, закључено је данас на Форуму Креативно стакло који је одржан у оквиру обележавања 180 година од почетка организоване производње стакла у Србији и пројекта "Glassmaking tradition meets innovation" подржаног од стране Европске уније.

На светском плану све више се прелази на циркуларни модел производње који се заснива се на принципима циркуларне економије и подразумева да се стакло стално враћа у употребу уместо да постане отпад.

Циркуларно стакло је најзаступљеније у амбалажној индустрији (боце и тегле), грађевинарству и у аутомобилској индустрији. Применом циркуларних пословних модела у стакларству се остварују уштеде у потрошњи енергије и до 30 одсто, а значајно је и смањење емисије угљен-диоксида и количине генерисаног отпада у односу на традиционалне начине производње.

Циркуларност у стакларству подразумева добро функционисање и синхронизованост свих фаза, почев од прикупљања стакленог отпада, сортирања (по боји и квалитету), дробљења у ситне комаде, топљења у пећима, затим обликовања (дување, пресовање, ливење) и на крају хлађења.

Иако циркуларни приступ има бројне предности, његова примена у занатском и уметничком раду са стаклом суочава се са неколико проблема. У првом реду, то су технички изазови, с обзиром на то да различите врсте стакла имају различите тачке топљења, те да мешање може довести до пуцања или деформација. Осим тога, није једноставно доћи до чистог, добро разврстаног отпадног стакла.

Даље, топљење стакла захтева високе температуре, па целокупан процес може бити скуп за мале радионице и уметничке студије.

Рад са рециклираним стаклом захтева специфичне вештине, а тренутно не постоји одговарајући број едукативних програма и радионица, истакнуто је на скупу на којем су учествовали стручњаци, уметници и едукатори о стаклу из Србије, Данске, Словеније, Румуније, Бугарске и Велике Британије.

Захваљујући уметницима и иновативним предузетницима, историјске праксе поновне употребе стакла добијају нови живот, показујући да стакло може бити и материјал и медијум који спаја естетику, индустрију и одрживост.

Сто осамдесет година од почетка организоване производње стакла

Форум Креативно стакло одржан је у склопу обележавања 180 година од почетка организоване производње стакла у Србији и богате историје домаћег стакларства, чији почеци сежу у прву половину 19. века. Развој ове индустрије започео је у Поморављу, када је политичар и државник Аврам Петронијевић основао прву фабрику стакла у Кнежевини Србији.

Своја трговачка и предузетничка знања Петронијевић је стицао још као младић у Бечу, да би потом покренуо први значајнији подухват – стаклару код Јагодине, између села Мишевић и Белица.

Вођен идејом о индустријском развоју, Петронијевић је 1843. године затражио од Државног савета посебне повластице за подизање фабрике, укључујући монопол на производњу стакла и приступ сировинама. Његова иницијатива убрзо је дала резултате, већ 1846. године произведене су прве чаше, које су поклоњене кнезу Александру Карађорђевићу поводом прославе Светог Климента, о чему су извештавале тадашње Србске новине.

Иако ова прва стаклара није дуго опстала, темељи организоване индустријске производње су постављени.

Након Петронијевићеве смрти, развој стакларства наставили су други предузетници, међу којима се посебно истакао Нацко Јанковић из Јагодине, чија је стаклара радила све до 1904. године. Њено затварање означило је прелазак у нову фазу, опрема и радници пресељени су у параћинску фабрику отворену 1907. године коју је основао Миливоје Поповић, која је, за разлику од многих других, опстала до данас.

Током послератне индустријализације осниване су бројне фабрике стакла широм земље (у Прокупљу, Зајечару, Косијерићу, Панчеву, Алибунару…), али је већина њих запала у кризу током деведесетих година прошлог века и касније престала са радом. Упркос томе, наслеђе ове индустрије и даље представља важан део културног и економског идентитета Србије.