Ушао, али и изашао – Кинези масовном садњом дрвећа од пустиње Такламакан направили упијача угљен-диоксида

Пустиња Такламакан покрива покрива површину од око 337.000 квадратних километара. Кроз историју је стекла репутацију изузетно суровог предела, окруженог високим планинама које током већег дела године спречавају долазак влажног ваздуха у пустињу, стварајући изузетно сушне услове.

Називају је још „местом без повратка“ или: „Ушао, не изашао.“

Међутим, током последњих неколико деценија Кина је засадила шумски појас око ивица пустиње, а нова студија указује да овај приступ почиње да даје резултате.

„Први пут смо утврдили да интервенција коју предводи човек може ефикасно да унапреди складиштење угљеника чак и у најекстремнијим сушним пределима, показујући потенцијал да се пустиња претвори у упијач угљеника и заустави ширење пустиње“, рекао је коаутор студије Јук Јунг, професор на Калифорнијском технолошком институту (Калтек) и виши истраживач у Насиној Лабораторији за млазни погон.

Више од 95 одсто пустиње Такламакан прекривено је покретним песком, због чега се дуго сматрала „биолошком празнином“, наводи се у студији. Пустиња се шири још од 50-их година прошлог века, када је Кина прошла кроз масовну урбанизацију и ширење пољопривредног земљишта. Ова пренамена природних површина створила је услове за чешће пешчане олује, које генерално односе земљиште и таложе песак, узрокујући деградацију земљишта и ширење пустиње.

Кина је 1978. године покренула Програм заштитних појасева Три севера, огроман пројекат еколошког инжењеринга чији је циљ био успоравање ширења пустиња. Пројекат, познат и као Велики зелени зид, имао је за циљ да до 2050. године засади милијарде стабала дуж ивица пустиња Такламакан и Гоби. До данас је у северној Кини засађено више од 66 милијарди стабала, а стручњаци истичу да је донео драстичне промене у воденом циклусу читаве Кине.

Кина је 2024. године завршила опасавање пустиње Такламакан вегетацијом, а истраживачи наводе да је овај напор стабилизовао пешчане дине и повећао шумски покривач у земљи са 10 одсто укупне површине 1949. године на више од 25 одсто данас.

Сада су научници открили да распрострањена вегетација на периферији пустиње Такламакан апсорбује више угљен-диоксида из атмосфере него што га пустиња ослобађа, што значи да се Такламакан можда претвара у стабилан упијач угљеника.

Истраживачи су анализирали теренска посматрања различитих типова вегетационог покривача, као и сателитске податке о падавинама, вегетацији, фотосинтези и токовима угљен-диоксида у пустињи Такламакан током последњих 25 година. Такође су користили “Carbom Tracker” америчке Националне управе за океане и атмосферу, који моделује изворе и упијаче угљен-диоксида широм света, како би потврдили своје налазе.

Резултати, објављени у часопису ПНАС, показују дугорочни тренд ширења вегетације и повећања апсорпције угљен-диоксида дуж ивица пустиње, што се временски и просторно поклапа са пројектом Велики зелени зид.

Током периода истраживања, количина падавина у влажној сезони пустиње Такламакан, од јула до септембра, била је 2,5 пута већа него у сушној сезони и у просеку је износила око 16 милиметара месечно. Падавине су повећале вегетациони покривач, „зеленило“ и фотосинтезу дуж ивица пустиње, чиме је ниво угљен-диоксида изнад пустиње смањен са 416 делова на милион у сушној сезони на 413 делова на милион у влажној сезони.

Претходна истраживања указивала су на то да би пустиња Такламакан могла бити упијач угљеника, али су се те студије фокусирале на угљен-диоксид који апсорбује пустињски песак. Такође су указивале да песак није стабилан упијач у условима климатских промена, јер пораст температуре може изазвати ширење ваздуха у песку, што доводи до ослобађања додатних количина угљен-диоксида.

„На основу резултата ове студије, пустиња Такламакан, иако само дуж својих обода, представља први успешан модел који показује могућност претварања пустиње у упијач угљеника“, рекао је Јунг.

Потенцијал Великог зеленог зида да успори дезертификацију и даље је нејасан, али његова улога као понора угљеника „може послужити као вредан модел за друге пустињске регионе“, додао је Јунг.