Спасавање глечера и геоинжењеринг – научна расправа тек почела, а атмосфера већ усијана

Предлози за борбу против утицаја климатских промена на Земљиним половима, од џиновских подводних завеса до расипања стаклених перли по леду, одбачени су од стране групе научника као „незамисливо скупа“ и „опасна“ решења.

Геоинжењеринг, који укључује блокирање сунчеве светлости честицама распршеним по ваздуху и згушњавање леда упумпавањем морске воде, постао је терен где атмосфера постаје усијана јер научници заузимају оштре опречне ставове. Заговорници геоинжењеринга тврде да би, с обзиром на то да смањење емисије угљеника иде преспоро, истраживање опција за „хитне случајеве“ било корисно.

Међутим, резултати нове анализе показују да су предложене опције за поларне регионе толико мањкаве да их никаква количина истраживања не би могла поправити и да утичу само на само симптоме, а не узроке климатске кризе.

Истраживачи тврде да наставак истраживања посматраних предлога троши време и средства која би се далеко боље потрошила на смањење емисија.

Критичари ове анализе, међутим, истичу да се она искључиво бави негативним аспектима геоинжењерских предлога и да их није упоредила са штетом коју је проузроковало глобално загревање.

Арктик и Антарктик се загревају много брже од остатка планете, а губитак леда подиже ниво мора и доводи до још већег загревања јер су тамна мора која апсорбују већу количину сунчеве светлости на тај начин изложенија.

Роб Деконто, професор Универзитета у Амхерсту у Масачусетсу, у САД, и један од 42 научника који су израдили анализу, наводи да су посматрани геоинжењерски предлози незамисливо скупи и ризични за крхка поларна окружења.

„Они такође одвлаче пажњу од основног узрока климатске кризе – непрекидног сагоревања фосилних горива, нечега што знамо како да почнемо да решавамо коришћењем постојећих технологија. Ослањање на ове геоинжењерске концепте да донесу спас је и опасно и нереално“, поручује прфесор Деконто.

Мартин Сигерт, професор Универзитета у Ексетеру који је предвдио научни тим који је спровео анализу подсећа да свако има право да се бави истраживањем све док се придржава смерница одговорности и етике.

„Али долази време када морамо веома пажљиво да размотримо како да дамо приоритет ономе што заиста функционише. Предлози једноставно не делују одрживо, посебно у наредних 30-40 година, током којих морамо да спроведемо процес декарбонизације“, наглашава професор Сигерт.

Према његовим речима, идеје геоинжењеринга су са неоправданим оптимизмом промовисали неки истраживачи и фондације, као и компаније које се надају да ће развити патенте.

„Надамо се да ћемо моћи да елиминишемо емисије до 2050. године. Све што нас одвраћа од тога учиниће свет мање безбедним и мање погодним за живот“, уверен је професор Сигерт.

Чак и ако глобално загревање порасте за преко 1,5°C и 2°C изнад прединдустријског нивоа, Сигерт истиче да би смањење емисија и даље био најбржи начин за повратак на безбедније температуре.

Планови за спровођење експеримената геоинжењеринга, од Арктика до Великог коралног гребена, откривени су у мају, а финансирала их је влада Велике Британије. Сигерт није директно критиковао програм Агенције за напредна истраживања и проналаске, али је рекао: „Начин на који Велика Британија троши свој новац за истраживање и иновације свакако мора бити приоритетан, као и поштовање процеса декарбонизације нашта се обавезала“.

Преглед решења која нуди поларни геоинжењеринг објављен је у часопису Frontiers in Science. Истраживачи су користили шест критеријума за процену низа предлога: ефикасност, трошкови, питања обима и времена, ризици по животну средину, изазови управљања и ризик од стварања лажних нада. Закључили су да ниједан предлог не би испунио критеријуме.

Од поливања арктичког леда морском водом до заштитног слоја у стратосфери 

Упумпавање морске воде у арктички лед могло би га вештачки згуснути и сачувати. Али др Хајди Севестре из Програма за праћење и процену ситуације на Арктику сматра да би нешто тако захтевало милионе уређаја распоређених преко плутајућег леда који пуца: „То је технолошки, логистички и финансијски нереално. Штавише, изазови управљања су дубоки, јер лед Арктичког мора прелази преко националних граница“.

Расипање огромног броја ситних стаклених перли по леду могло би помоћи да се рефлектује више сунчеве светлости, али професор Стивен Чоун са Универзитета Монаш у Аустралији указује на то да перле могу бити токсичне за дивље животиње и да би могле коренито да измене такозвано цветање крила (мале раколике животињице којима се хране китови) и других организама.

Најпознатији предлог геоинжењеринга за успоравање топљења глечера је смештање рефлектујућих честица у стратосферу како би се блокирала сунчева светлост.

Др Валери Масон-Делмот са француског Универзитета Париз-Сакле каже да би тако огроман пројекат морао да се настави годинама како би се избегао „шок престанка“ изузетно брзог пораста температуре. Једна од мана, како је навела, била би и то што зими не би било ефекта јер је тада на половима дуга ноћ.

Друге идеје, попут постављања џиновских подводних завеса на морско дно, то јест на дубини од око 1.000 метара, како би се спречило да воде из топлијих мора допру до ледених покривача и отопе их, биле би изузетно тешке за спровођење, рекао је професор Чоун.

„Само један брод је успео да стигне до те локације због екстремне опасности коју представљају џиновске ледене санте“, нагласио је професор.

Отопљена вода испод глечера подмазује њихово клизање у океан, па је један од предлога бушење рупа за испумпивање ове воде. Али истраживачи наводе да би то могло само проузроковати брже кретање другог дела леденог покривача.

Посебно истакнута је идеја која предвиђа ђубрење океана хранљивим материјама како би се стимулисало бујање фитопланктона, који би увлачили угљеник у дубље слојеве океана када угину.

„Осим тога што би била потребна армада бродова, поступак би такође могао довести до смањења кисеоника у океану и пореметити морски екосистем“, упозорава др Масон-Делмот.

Др Бетан Дејвис са Универзитета у Њукаслу поздравила је нову анализу: „До сада је научна дебата углавном била једнострана, фокусирана на оне који подржавају или осмишљавају ове интервенције. Дебата о предлозима је одавно требало да се покрене“.

Истраживачи су идентификовали „озбиљне научне недостатке и очигледно непремостиве проблеме у управљању“, рекао је др Фил Вилијамсон са Универзитета Источне Англије.

Има ли позитивних страна геоинжењеринга?

Међутим, заговорници геоинжењеринга и други истраживачи критиковали су анализу. Др Пит Ирвин са Универзитета у Чикагу у САД и уредник веб-сајта SRM360, истиче да се види једнострана анализа која наглашава само нуспојаве, недостатке и потенцијал за злоупотребу.

„Убризгавање аеросола у стратосферу могло би зауставити пораст глобалне температуре за неколико година уз релативно ниску цену. То није алтернатива смањењу емисија, долази са нуспојавама и могло би се показати веома тешким за управљање, али изгледа да би могло помоћи у значајном смањењу климатских ризика ако се користи мудро“, објашњава др Ирвин.

Др Шон Фицџералд са Универзитета у Кембриџу указује на то да се, нажалост, суочавамо са озбиљном штетом по животну средину без геоинжењеринга: „Дакле, уместо да кажемо да не би требало даље да се бавимо геоинжењерингом, требало би да тражимо дебату о ризицима“.

Према проценама у анализи, примена једне идеје коштала би до 80 милијарди долара, али професор Метју Вотсон са Универзитета у Бристолу истиче да је то и даље јефтиније од смањења емисија великих размера. Према његовом мишљењу, смањење емисија на нулу изгледа „страшно нереално“, тако да је потребно више знања о геоинжењерингу пре него што се дефинитивно одбаце такве идеје и предлози.

„У неком тренутку ћемо можда морати да сачувамо Земљин лед за будуће генерације, тако да је важно да знамо како да то урадимо безбедно. Наша (истраживачка) заједница би била јача и здравија када геоинжењеринг не би био тако спорно питање“, закључио је Професор Ендрју Шеферд са Универзитета Нортамбрија.