Кутије за гнеждење за сигурну будућност угрожених соколова

У оквиру пројекта Друштва за заштиту и проучавање птица Србије биће направљено и постављено укупно 100 кутија специјално дизајнираних за гнежђење сивих ветрушки и још пет за гнежђење степских соколова.

Како се обе врсте гнезде искључиво на територији Војводине, претежно на травним и мозаичним стаништима Баната, кутије се постављају у Парку природе Русанда и непосредној околини.

„Те кутије за ветрушке се мало лакше праве, у потпуности су од дрвета, мало су мање, па можемо да их и постављамо и ми, наши теренски орнитолози. Ове за степске соколове су већ нешто компликованије, габаритније, имају и металну конструкцију, постављају се на веће висине, поставља се шљунак у њих, тако да нам је за то потребна и помоћ професионалних пењача“, објашњава Урош Стојиљковић.

Проблем је, напомиње гост Јутарњег програма, пронаћи довољно велико и довољно снажно дрво, посебно што је потребно да између кутија размак треба да буде пар километара јер су соколови територијалне птице.

Ове врсте птица не праве своја гнезда, већ преузимају од других птица.

„Конкретно, степски соколови се у последњих 40 година, читава њихова популација у Србији гнезди на далеководима, јер су први на далеководе прешли гавранови, они су преузимали гнезда од њих, тако да су сад тамо. Ми сад гледамо полако да их постепено вратимо гнеждењу на дрвећу“, објашњава орнитолог.

Уколико постављене кутије буду одговарајућих димензија и на доброј локацији, птице ће их сигурно прихватити.
У реализацији пројекта учествују теренски орнитолози којима помажу професионални столари за израду кутија и професионални пењачи. Већ је постављен одређени број кутија, али ће се резултати знати тек наредне сезоне, напомиње Стојиљковић.

„Пројекат траје негде до јесени. Проћи ће ова сезона гнеждења, али наравно ми настављамо и наредне године да пратимо колики је проценат кутија заиста насељен. Али требало би да наравно то све функционише. Често се дешава, иако није сто одсто насељеност птица коју смо ми намерили, уселе то и неке друге врсте, тако да у сваком случају то ће бити корисно, а надамо се и конкретно за ове циљне врсте“, истиче гост Јутарњег програма.

Критично угрожене врсте

Степски соко и сива ветрушка су проглашене за национално угрожене, строго заштићене врсте. Степски соко има статус критично угрожене врсте, и прети им непосредна опасност измумирања, с обзиром на то да се процењује да њихова полулација износи свега 35 до 50 парова.
Сивих ветрушки има 100 до 150 гнездећих парова у Србији.

„Фактори угрожавања су бројни. Пре свега ту говоримо о нестанку гнездилишних услова. Ове две врсте се гнезде искључиво у Војводини, претежно на територији Баната, то је изразито пољопривредно подручје, тако да често нестају та природна станишта преоравањем, интензивном пољопривредом, употребом пестицида у пољопривреди“, напомиње Стојиљковић.

Осим мањка извора хране за ове две врсте, додатно утичу и временски услови, напомиње орнитолог. Рецимо, сиве ветрушке не стижу да се гнезде, јер већ морају да крену у сеобу, пошто су птице селице.

„Постављањем кутија ми ћемо обезбедити управо то боље услове у том неком кључном, критичном периоду, мај, јун, месец, када оне почињу са гнеждењем, када имамо те јаке пролећне олује. Често се дешава да те олује или избаце птице из гнезда, сруше гнезда, да нема довољно хране, да они морају да напусте своје легло. Тако да, овим чином их штитимо“, напомиње орнитолог.

Едукација становништва и поштовање закона

Осим постављања кутија за гнежђење, у Меленцима, Елемиру, Тарашу и Куману за локално становништво ће бити организована предавања о значају степског сокола и сиве ветрушке, одрживом управљању пашњацима, спречавању тровања и уништавању станишта.

Такође, биће анализирани сви прикупљени подаци о стаништима и популацијама на основу којих ће бити израђен и доносиоцима одлука на локалу презентован документ са препорукама за обнову пашњака, очување степских и слатинских предела и смањење употребе хемикалија у пољопривреди.

„Али осим едукације, мора да постоји и она друга страна, а то је јасно праћење закона. Дакле, ми смо имали случајеве и случајеве тровања сваке године. У Банату смо имали прошле године један од највећих случајева тровања, управо птица из породице врана. Нико за сада није ни кажњен, нити је откривен. Дакле, потребно је да и извршне власти раде свој посао у том смислу и да покажу добру вољу, а онда ће и овај рад са локалним становништвом, удружено донети резултате“, наглашава Урош Стојиљковић из Удружења за заштиту и проучавање птица Србије.