Као буђ која се шири светом – континенти одумиру, а сушне мегазоне се шире због експлоатације подземних вода

Континенти су од 2002. изгубили толико воде да су у укупном доприносу глобалном порасту нивоа мора претекли топљење леденог покривача, открива нова студија.

Скоро 70 одсто овог губитка потиче од неконтролисаног црпљења подземних вода, којим се уклања вода из дубоких водоносних слојева и на крају је преноси у океан, установили су истраживачи.

Заједно са растућим стопама испаравања услед климатских промена, то је довело до брзог спајања „жаришта“ исушивања у четири „мегазоне“ суше, наводе научници.

„Веома је мало места која се данас не исушују. Пратим то већ 20 година и стање је све горе и горе“, рекао је за Лајв сајенс (Live Science) коаутор студије Џеј Фамиљети, професор на Школи одрживог развоја Универзитета Аризона.

Да би измерили исушивање континената, истраживачи су користили податке са сателита који реагују на мале промене масе на Земљи. Гравитационо привлачење повлачи сателите надоле када подручје добије водену масу, а враћа их у почетну орбиту када се вода изгуби. Резолуција на терену је око 25 километара, што је довољно да се открију мале промене на регионалном нивоу, каже Фамиљети.

Жаришта суше су обично регије са великим водоносним слојевима које су људи деценијама интензивно експлоатисали, што значи да имају високе стопе губитка воде. Та места укључују Севернокинеску равницу, северозападну Индију и Централну долину Калифорније, које су изгубиле огромне количине воде услед људске активности и испаравања.

Вода која се извлачи из подземних слојева онда или улази у реке које се уливају у океан, или испарава и поново пада као киша над океаном — што на крају подиже ниво мора.

Нови налази, објављени 25. јула у часопису Сајенс адвенсес (Science Advances), показују да жаришта суше брзо расту и да се многа од њих спајају. „Јужна Азија је одличан пример. Око Хималаја је некада било четири или пет жаришта. Сада се све стопило у једну огромну целину“, каже Фамиљети.

Аутори студије назвали су ова континентална подручја „мегазонама суше“. Идентификовали су још три такве области широм света, све на северној хемисфери.

Једну која обухвата Аљаску, север Канаде и север Русије, другу која се простире преко западне Европе, и трећу која обухвата југозапад Северне Америке и Централну Америку. Зоне суше расту толико брзо да је то „као нека буђ или вирус који се шири пејзажом“, сликовито описује Фамиљети.

Није јасно зашто на јужној хемисфери нема мегазона суше, али истраживачи мисле да је то некако повезано са рекордним Ел Нињо феноменом пре више од 10 година. „Постоји та промена у стопи сушења и ширењу екстрема која се десила око 2014. године“, наводи професор.

Чини се да су жаришта суше прешла са већине у јужној хемисфери на већину у северној хемисфери током глобалног преласка са јаког Ла Ниња феномена на најјачи Ел Нињо икада забележен, између 2011. и 2014. године.

Најважнији природни ресурс

Сушење у Аљасци, Канади и Русији углавном је узроковано топљењем пермафроста и леда, док је у западној Европи последица суше, каже Фамилјети. Југозапад САД-а је био сув и пре него што су људи почели да црпе подземне воде, али се сада то проширило на Мексико и Централну Америку.

У свету, само тропски појас постаје влажнији, што је такође последица глобалног загревања.

Истраживачи су утврдили да је у 101 држави – у којима живи 75 одсто светске популације – у протекле 22 године забележен губитак слатке воде.

„Подземне воде постају најважнији природни ресурс у овим сушним деловима света“, истиче Фамиљети.

Последице су веома озбиљне, јер исушивање континената утиче на производњу хране, биодиверзитет, природне катастрофе, ниво мора и начин живота. Како настављамо да загревамо планету, биће потребно све више подземних вода за наводњавање усева и опстанак становништва, што ће приморати људе да буше све дубље у водоносне слојеве, уз велике трошкове.

„Последице су толико далекосежне. Тренутне мере управљања водом морају се хитно преиспитати“, истиче водећи аутор студије Хришикеш Чанданпуркар, научник са Универзитета Аризона, у имејлу за Лајв сајенс (Live Science).

Губитак подземних вода не може се поништити, али промене у коришћењу воде, као што је укидање поплавног наводњавања, могу у великој мери да помогну да се ублажи стопа климатских промена, каже Фамиљети.

„Већ видимо шта се дешава ако ништа не променимо“, додаје професор. На пример, пожари постају све интензивнији и чешћи, што је директна последица губитка воде и виших температура. Многи региони такође доживљавају несташицу воде, а ниво мора порастао је за девет центиметара у последњих 25 година.

„Не морамо престати да радимо све. Само морамо радити што ефикасније можемо“, закључује Фамиљети.