Олупине бродова су темпиране бомбе на дну океана

Деценијама су ове олупине углавном лежале ван видокруга и нико о њима није размишљао. Али током времена, њихове структуре су деградирале, неумољиво повећавајући шансе за изненадно испуштање токсичних супстанци у морско окружење.

У појединим деловима света климатске промене увећавају овај ризик. Растуће температуре океана, закисељавање и све разорније олује убрзавају разградњу ових олупина.

Наравно, олупине из светских ратова нису једине које се могу наћи на дну мора, уз многе друге који доприносе проблему. Трошкови решавања овог глобалног проблема процењени су на 340 милијарди долара.

Колико ових олупина представља претњу по безбедност људи, приобалне заједнице и животну средину? Шта се може учинити – и зашто то нисмо урадили раније?

Мапирање проблема

Необрађене бројке у доларима и бројеви олупина на мапи с правом изазивају забринутост. Рад истраживача, као што је Пол Херсинк, спојио је различите скупове података како би помогао да се визуализује обим изазова. Ипак, ове бројке, као и положај тачака на картама, такође могу дати лажни осећај сигурности.

И даље светски океани и мора нису тако добро мапирани колико бисмо желели, и само је око 23 одсто описано и детаљно мапирано. Чак и тај ниво детаља често не одговара ономе што је потребно да би се идентификовала олупина, а камоли да се одреди ризик који она може да представља.

У току је глобални напор да се побољша мапирање океанског простора под окриљем пројекта Сибед (Seabed) 2030, који жели да достигне универзалну резолуцију од 100х100 метара. То значи да би један „пиксел“ информација био еквивалентан отприлике два фудбалска терена. Ово ће умногоме побољшати ситуације на дну океана, али неће открити детаље свих оних ствари које се крију унутар та два фудбалска терена (што укључује доста олупина).

Многе од олупина које могу представљати највеће проблеме налазе се у плићим обалним водама, где владине иницијативе за мапирање и рад индустрије дају много веће резолуције, али и даље остаје изазов идентификације.

Шта је са архивском документацијом

Историјски записи, попут оних које чува  Lloyd’s Register Foundation  у Лондону, од суштинског су значаја за уношење прецизније размере и природу изазова. Садрже детаље о структури брода, превезеном терету и последњим познатим позицијама пре губитка.

Прецизност тих позиција је, међутим, променљива, што значи да није једноставно знати где би на морском дну могла да се налази олупина и како да буде прегледане и процењен ризик. Ово је у великој мери олакшано радом британског поморског археолога Инеса Макартнија и океанографа Мајка Робертса, чија су детаљна геофизичка и архивска истраживања у Ирском мору показала да су историјске олупине често погрешно приписиване и лоциране. То значи да су тачке на мапи често на погрешним местима, а се до 60 одсто можда налази на непознатим локацијама на морском дну.

Трка са временом

Већина олупина које изазивају највећу забринутост су металне или металне и дрвене конструкције. Челик у овим олупинама полако се разграђује, повећавајући шансу да се терет проспе, а компоненте покваре. Међутим, ово је само део ризика.

Море постаје све прометније место, јер је риболов све интензивнији и гради се све више ветроелектрана на мору и других енергетских инсталација како би биле испуњене обавезе климатских споразума и нулте емисије гасова. Све ово утиче на морско дно и може физички да поремети или промени динамику места олупине.

Све је веће глобално препознавање потребе за решавањем овог проблема. Ово је до данас остало нерешено због сложеног међународног и интердисциплинарног изазова који поставља.

Многе олупине леже у водама изван земаља које немају никакве везе са првобитним власником брода. Како онда да се утврди ко је одговоран? А ко плаћа чишћење – посебно када првобитни власник има користи од законске рупе у имунитету суверена? Према овом концепту, држава заставе (земља у којој је брод регистрован) не може се сматрати одговорном према међународном праву и стога није законски обавезна да плати.

Шта је потребно да се проблем реши

Осим ових основних питања одговорности, постоје технички изазови. Тешко је тачно знати колико олупина постоји и како их лоцирати. Дакле, како да проценимо њихово стање и утврдимо да ли је потребна интервенција? И ако јесте, како да интервенишемо?

Свако од ових питања је сложен изазов, а њихово решавање захтева доприносе историчара, археолога, инжењера, биолога, геофизичара, геохемичара, хидрографских геодета, аналитичара геопросторних података и инжењера.

То се већ дешавало, а регионални пројекти су довољно напредовали и показали шта се може постићи. Међутим, огроман обим проблема надмашује количину посла обављеног до данас.

Нове технологије су очигледно кључне, као и промена ставова по овом питању. У средишту проблема је знање и сигурности – да ли је ово олупина за коју мислимо да јесте, да ли представља проблем и ако јесте, у ком временском периоду?

Напредак у подводним беспилотним летелицама познатим као аутономна подводна возила (АУВ), који су опремљени низом сензора за мерење морског дна и откривање загађивача, могао би да помогне у побољшању знања о локацијама олупина, шта оне носе и њиховом стању пропадања. АУВ-и могу да обезбеде релативно јефтине податке високе резолуције који производе мање емисија од упоредиве кампање анкете спроведене са великог истраживачког брода.

Али такође, неопходно је да се те информације поделе и упореде са подацима из архива како би помогле у стицању знања и виших нивоа сигурности. Пречесто се подводна истраживања и истраживања одвијају у оквиру одређених пројеката, са подацима које држе појединачне агенције или компаније, спречавајући брзо и кумулативно повећање разумевања овог проблема.

Озбиљност еколошког и безбедносног ризика који представљају олупине на дну океана, и како се он мења током времена, није у потпуности познат. Али овај проблем може и требало би да се реши.