Ако изгубимо екосистеме и подношљиву климу, људски живот какав познајемо више неће бити могућ

Биодиверзитет – разноликост свих живих бића на Земљи – се урушава. Разлог томе је што људи настављају да гурају екосистеме до ивице уништења, кроз сагоревање фосилних горива, интензивну пољопривреду, урбанизацију и загађење.

Према подацима недавног извештаја организације за очување природе WWF, у последњих педесет година популације кичмењака опале су за 73 одсто. Научници процењују да је око милион врста животиња и биљака сада угрожено, а неке би могле нестати у наредним деценијама.

Разноликост међусобно повезаних живих организама представља темељ здравих екосистема, а губитак чак и једне врсте може нарушити осетљиву равнотежу.

Како би се суочили с овим изазовима, скоро 200 нација је пре две године потписало оно што је тада названо „историјским“ споразумом УН о биодиверзитету, са циљем да се заштити природа.

Хиљаде доносилаца одлука, пословних лидера и група из цивилног друштва окупљени су сада у колумбијском граду Кали, како би пратили напредак споразума и решили кључне проблеме, попут финансирања.

То је кључно, јер опадање биодиверзитета такође угрожава друштвени и економски опстанак милијарди људи, тврде стручњаци.

„Ако не заштитимо природу, ми заправо поткопавамо наше економије, пољопривреду и нећемо у будућности моћи да нахранимо популацију од десет милијарди људи на овој планети“, рекла је за Дојче веле Астрид Шомекер, извршна секретарка Конвенције Уједињених нација о биолошкој разноврсности.

Спор напредак на националним плановима биодиверзитета

Лидери на УН конференцији о биодиверзитету 2022. поставили су амбициозне циљеве да се до краја деценије заштити 30 одсто копнених и морских подручја – са 17 одсто копна и скоро осам одсто океана.

Споразум, који је за биодиверзитет оно што је Париски споразум за климу, такође има за циљ обнову 30 одсто деградираних подручја.

„Већ је било веома тешко постићи договор о овоме, али изазов тек предстоји — јер сада државе морају да спроведу оно на шта су се обавезале“, рекао је Флоријан Тице, аналитичар међународне политике WWF-а у Немачкој.

Како би се пратио напредак и обезбедило да земље спроводе договорене циљеве, од влада се захтевало да доставе ажуриране националне стратегије и акционе планове за биодиверзитет (NBSAP) пре самита у Калију.

До сада, само 34 од 196 земаља су то урадиле. Немачка је међу онима које су пропустиле рок.

„Земље попут Немачке не осећају притисак да доставе своје планове, јер ни друге земље то нису урадиле“, рекао је Тице за Дојче веле. „Остало нам је још само пет година до 2030. Ако спровођење обећања не почне сада, вероватно ћемо пропустити циљеве за 2030.“

Ново истраживање показало је да је 8,2 одсто океана сада заштићено – што је пораст од 0,5 одсто од споразума о биодиверзитету из 2022. године. Такође се наводи да је само 2,8 одсто од тога ефективно заштићено, описујући „огроман јаз између обећања и акције“.

Шта успорава напредак у спровођењу планова биодиверзитета?

Овогодишња конференција бави се препрекама у ажурирању и спровођењу акционих планова.

„Често нас успоравају дискусије са другим секторима, који сматрају да им еколошка политика негативно утиче на конкурентност“, рекла је Шомекер, шефица УН за биодиверзитет.

На пример, када је немачка влада 2023. године најавила укидање пореских олакшица за дизел, хиљаде пољопривредника изашле су на улице протестујући због онога што су видели као претњу њиховој егзистенцији.

Влада је одложила потпуно укидање до 2026. године, иако УН споразум о биодиверзитету предвиђа постепено смањење субвенција које штете природи за 500 милијарди долара годишње до 2030.

„Појачавамо позитивно финансирање биодиверзитета, али га и даље далеко надмашују субвенције које су негативне за биодиверзитет, и то је кључна ствар на којој морамо радити“, рекла је Шомекер.

Ко ће платити за заштиту природе?

Ко ће сносити трошкове за очување биодиверзитета такође је тема у Калију. На последњем самиту, развијене земље су обећале да ће до 2025. прикупити 25 милијарди долара годишње, а до 2030. године 30 милијарди долара у финансијској помоћи земљама са ниским приходима за заштиту природе.

Међутим, недавни извештај показао је да су само две земље – Норвешка и Шведска – испуниле своја обећања. Око 23 од 28 анализираних земаља „плаћају мање од половине онога што су обећале“.

На конференцији за штампу пред самит, колумбијска министарка заштите животне средине Сузана Мухамад позвала је развијене земље да „повећају улог“ својих обећања, „јер морамо послати сигнал да су договорене обавезе на правом путу“.

Државе су се такође договориле да годишње обезбеде 200 милијарди долара за очување биодиверзитета до 2030. из јавних и приватних извора, а очекује се да ће преговарачи разговарати о томе како прикупити огромне суме на време.

Тице из WWF-а нада се да ће доносиоци одлука успети да се договоре о неким аспектима своје стратегије финансирања. У најбољем случају, то би укључивало начине за дистрибуцију новца земљама са ниским приходима, како се носити са субвенцијама које штете биодиверзитету и улогу финансирања из приватног сектора.

„Питање је колико ће то бити ефикасно? Могу ли се земље обавезати на конкретне мере?“, рекао је Тице.

Проналажење финансијских решења

Финансијска решења која балансирају очување природе са економским потребама су на дневном реду, рекла је Шомекер.

Кредити за биодиверзитет су један од алата о којима се размишља. Ови програми би, у теорији, омогућили компанијама да надокнаде еколошку штету куповином кредита од организација или пројеката који штите или обнављају природу.

Заговорници тврде да би монетизација природе на овај начин подстакла њену заштиту, док критичари сматрају да кредити могу бити алат за „зелено прање“ (green washing).

Такође, ту су и размене дуга за природу, где се дуг земље смањује у замену за улагање у очување.

Друга важна расправа односи се на коришћење генетских података из природе и прихода који произлазе из тога – као у фармацеутском сектору, где секвенцирање ДНК биљака за производњу лекова може донети милијарде долара профита.

Делегати ће расправљати о фер надокнади земљама богатим биодиверзитетом – које су често земље са ниским приходима – за коришћење њихових генетских ресурса, као и о надокнади аутохтоним заједницама које често чувају ове врсте. Тај новац би могао бити усмерен у заштиту станишта.

Иако финансијски подстицаји могу помоћи, стручњаци упозоравају да морају бити упарени са конкретним акцијама и политичком вољом за трајну промену.

„Ако изгубимо екосистеме и подношљиву климу, људски живот какав познајемо више неће бити могућ,“ рекао је Тице. „Ради се о очувању наше цивилизације. Мало шта може бити важније од тога“.