Природна обнова семена Панчићеве оморике још увек је енигма за научнике
Оморику је 1875. године, као нову врсту за науку, у засеоку Ђурићи у Заовинама на Тари открио Јосиф Панчић, чувени ботаничар и оснивач Ботаничке баште. Ово откриће привукло је велику пажњу ботаничара тога доба, а и данас се сматра једним од најзначајнијих ботаничких открића у Европи 19. века.
Панчићева оморика је пре више десетина милиона година, у доба терцијара, била далеко шире распрострањена, али је наступајући период леденог доба преживела једино на подручју на коме је и данас налазимо, те се зато може називати и „живим фосилом“. Највећи део њених популација у Србији налази се у оквиру Националног парка Тара, и у Србији је строго заштићена биљна врста.
На Сајму књига је представљена књига, Панчићева оморика у Националном парку Тара, ауторке Драгане Остојић.
У питању је уподобљена докторска дисертација намењена најпре научној и стручној јавности, али и широј публици која је поклоник природе и интересују је природне реткости, наводи гошћа Јутарњег програма, ауторка књиге.
„Панчићева оморика је у оквиру свог бивствовања успела да задржи неке старе атавистичке особине и да те старе атавистичке особине још увек из делова некадашњих својих потомака очува на простору Балканског полуострова, односно очува на простору Западне Србије, Источне Босне и сада, нешто касније је пронађено изоловано налазиште у кањону Милешевке“, додаје Остојићева.
Наравно, Панчићева оморика као реликт и ендемит има и способност да се кад се нађе у неким бољим условима средине, као на пример у парковима, јако лепо успева, додаје ауторка књиге, али нигде није показано да је она задивљала на подручјима где је сађена.
„Значи никада не можемо говорити о природним њеним популацијама, него природне популације једино можемо наћи на подручју планине Таре, на подручју источне Босне и ово мало налазиште у кањону Милешеве.“
Коментари