Шта све гуштери могу да чују – научници открили мистериозно „шесто чуло“ код гекона

Као и други гуштери, токај гекони (gekko gekoni) имају слух који је специјализован за звукове виших фреквенција – најосетљивији су између 1.600 и 2.000 херца, али могу да чују преко 5.000 херца. Међутим, то је само коришћење механизама њихових уобичајених слушних система и нормалног функционисања ушију. Истраживачи са Универзитета Мериленд у САД, открили су да токај гекони такође могу да користе другачију структуру, која иначе није повезана са слухом, да осете вибрације много ниже фреквенције, у опсегу од 50 до 200 херца.

Део унутрашњег уха игра кључну улогу у равнотежи и праћењу положаја главе и тела. Ова структура је очувана код риба, водоземаца, гмизаваца, птица и сисара, али је познато да је само прве две врсте користе за слух. Сада, чини се да и неки гмизавци могу такође да користе делове унутрашњег уха за развој посебног чула.

„Ухо, какво познајемо, региструје звук који се простире кроз ваздух. Али овај древни унутрашњи пут, који је обично повезан са равнотежом, помаже геконима да открију вибрације које путују кроз друга окружења попут земље или воде“, објашњава Кетрин Кар, биолог и коаутор нове студије.

Тај пут постоји код водоземаца и риба, а сада је доказано очуван и код гуштера. „Наши налази бацају ново светло на то како је слушни систем еволуирао од онога што видите код риба до онога што видите код копнених животиња, укључујући људе“, пишу истраживачи у својој студији.

Др Кар и први аутор, биолог др Дејви Хан, помно је истраживао мозак токај гекона и заједно су открили да слушна врећица која се налази у њему, има директну везу са кластером неурона, названим вestibularis ovalis (VeO), у задњем мозгу.

Ти VeO неурони не примају податке од било које друге структуре унутрашњег уха. Информације се затим прослеђују у средњи мозак, где животиња осећа вибрације истовремено са звуком.

Да би потврдили улогу слушне врећице, истраживачи су користили волфрамове електроде да прате како VeO јединице реагују на вибрације кроз посебну платформу.

Полако су појачавали вибрације са 10 на 1.000 херца и открили да су неурони најосетљивији на фреквенције између 50 и 200 херца, са максимумом од око 100 херца.

Коначно, проверили су да ли VeO јединице само „чују“ дубоке, тутњаве звукове које производи вибрациони уређај преко типичних слушних канала. Тим је испоручио звучне стимулусе у уши животиња, на истим фреквенцијама, али са већом јачином – и сасвим сигурно, нису открили никакав одговор од VeO јединица.

Ово чини токај гекона првим амниотом (класа која обухвата све гмизавце, птице и сисаре) за коју се зна да користи слушну врећицу у ову сврху.

Бучна створења са посебним слухом

Ипак, истраживачи још нису пронашли разлог због којег ови гуштери имају наменске рецепторе за вибрације. Токајски гекони су несумњиво бучна створења, а њихови гласни позиви су у фреквентном опсегу њиховог редовног слуха.

Али истраживачи Хан и Кар претпостављају да би они механизам употребе врећице могли користити за откривање „тихе тутњаве“ од надолазећег ветра, кише и предатора.

Друго почетно, и стога површно истраживање открило је структуре које изгледају као VeO код неколико других врста гуштера и змија, што сугерише да би супермоћ могла бити релативно распрострањена и код гмизаваца. Биће потребна даља студија да се то потврди, наводе у тиму.

Када је реч о сисарима, па самим тим и о нама људима, описане везе код гуштера, код нас су далеко слабије, и сматра се да углавном играју улогу у потискивању звукова и праћењу положаја наше главе. Али гмизавцима би ово шесто чуло могло да им помогне на различите начине.

„Сматрало се да су многе змије и гуштери неми или глуви'у смислу да не производе звукове или не чују добро“, каже Хан и додаје: „Испоставило се да би они потенцијално могли да комуницирају путем вибрационих сигнала користећи овај сензорни пут уместо тога, што заиста мења начин на који су научници размишљали о перцепцији животиња у целини“.

Истраживање је објављено у часопису Cell Reports.