Стравичан призор код Кикинде – поља пуна мртвих птица

Утихнула су поља код Накова. Сабласна тишина прекрила је део атара где гачци и чавке дословно падају мртви са ниских багремова и жбунова у којима су проводили ноћ.

Ове птице из породице врана храниле су се на плодним пољима у близини села где углавном траже разне инсекте и њихове ларве, те семена биљака.

Управо ту су највероватније пронашле и затроване мамке који су им постали последњи оброк.

Наковчанин и пчелар Ранко Самарџија у суботу је отишао да обиђе своје кошнице на две локације северно од села. Већ код последњих кућа приметио је мртве птице прво по путу, потом уз канал, а на крају и оне које висе са дрвећа и жбунова.

Забринут за безбедност пчела због искуства са страховитим тровањем које је погодило кикиндске пчеларе 2015. године када је убијено 1.600 пчелињих друштава, Ранко је телефоном снимио узнемирујуће сцене и поделио их на Фејсбуку. На снимку, који је након неколико сати услед притиска дела јавности уклонио, виде се мртви гачци у пчелињаку, птице које се боре за живот у крошњама дрвећа и многе које не могу да полете са њива.

Ранко је убрзо након дељења снимка позвао Милана Ружића, извршног директора Друштва за заштиту и проучавање птица Србије (ДЗППС), и замолио за више информација.

Није само тровање гачаца разлог за узбуну: управо ту поред Накова један пар орлова крсташа овог пролећа је почео да прави гнездо, а велики број отрованих птица по пољима готово извесно може да привуче орлове и убије их.

„У суботу, 2. марта, у вечерњим сатима послао сам обавештење Покрајинском заводу за заштиту природе, Основном јавном тужилаштву из Кикинде и Јединици за сузбијање еколошког криминала и заштиту животне средине МУП-а и навео да имамо сумњу на масовно тровање птица код Накова, те да оправдано страхујемо за судбину орлова крсташа“, каже Ружић.

Према његовим речима, теренска екипа организована је брзо и већ у недељу ујутру била у Накову.

„Како у Србији не постоји шема надлежности у случајевима тровања животиња, нити протокол за поступање, обавестио сам локалну станицу полиције која је на терен послала два полицијска службеника“, објашњава Ружић.

Велико угинуће птица брзо је привукло пажњу јавности, те се у атару кроз неколико сати створио неочекивано велики број полицајаца, ветеринарских инспектора, те радника из комуналних служби.

Лешеви птица су проналажени на простору од око два километра, углавном тамо где су ноћилишта врана.

Црни биланс је следио све присутне.

Тим полицијских форензичара детаљно је снимао и бележио лешеве и стање на лицу места. На крају је део лешева изузет за анализе, а више од 800 мртвих птица закопано је у јаму на рубу ораница.

Кикинђанин Стефан Прекајски, биолог запослен у ДЗППС, био је присутан током потраге и уклањања лешева. Овај догађај је на њега као љубитеља природе оставио снажне негативне емоције.

„Гачци, сиве вране и свраке екстремно су важан део природе у нашим атарима будући да они праве гнезда и за себе, али и за сове и ветрушке које су главни контролори бројности глодара. Када страдају вране, птице грабљивице остају без гнезда и напуштају станишта, а убрзо потом експлодирају бројности волухарица, мишева и пацова који нападају усеве. Верујем да јавност сваког дана треба подсећати да је регион Војводине најобешумљенији предео Европе где је реткост видети дрвореде и шумарке, а често нема ни појединачних стабала. То су основни разлози који су довели до пренамножења глодара и великих штета на усевима прошле и ове године. Очекујем и да ће наредне зиме у Кикинди бити далеко мање сова утина, што ће довести до разочарења великог броја туриста“, видно забринут истакао је Прекајски.

Мртве птица код Накова врх су леденог брега проблема са којим се суочава модерна војвођанска пољопривреда. У сталној трци за профитом паори су преорали све што је могло да се преоре, мештани посекли дрвеће, а пољопривредни отрови десетковали су популације дивљих животиња.

У оваквим условима безбедност и здравље људи такође су угрожени јер је одржавање некаквог вештачког баланса могуће само уз коришћење додатних количина хемијских препарата, који хтели ми то или не, на крају заврше на нашој трпези.