Атлантска циркулација, која дистрибуира топлоту и енергију широм света, близу тачке пуцања

Користећи моделе и пређашње податке, стручњаци су развили систем раног упозорења о слому Атлантске меридијалне циркулације, огромног система океанских струја кључних у одржању глобалне климе.

Открили су да је циркулација на путу бурне промене, која се није десила више од 10.000 година и могла би да има ужасне последице по велики део света.

Атлантска меридијална циркулација, која обухвата Голфску и друге снажне струје, својеврсна је морска покретна трака која са собом носи топлоту, угљеник и храњиве састојке из тропских предела ка арктичком кругу, где се хлади и тоне у дубину океана.

Ово струјање помаже дистрибуцији енергије широм планете и на неки начин модулира људски изазвано глобално загревање.

Али тај систем се сада све брже распада, највише због убрзаног топљења Гренландских глечера и арктичке ледене плоче што доводи до уливања огромних количина свеже слатке воде у море која спречава тоњење сланије, топлије воде са југа.

Циркулација је од 1950-их ослабила за 15 одсто и на најслабијем је нивоу у протеклих хиљаду година.

До сада, међутим, није било консензуса о томе колико је тачка слома близу. Према једног прошлогодишњој студији до тога ће доћи између 2025. и 2095. године, а британска метеоролошка служба наводи да су „велике, рапидне промене циркулације мало вероватне у 21. веку“.

Колапс за мање од 100 година

У новој студији, објављеној у часопису Сајенс адвансис (Science Advances), тражили су знакове у нивоу салинитета на јужном делу Атлантског океана, између Кејптауна и Буенос Ајреса.

Симулирајући промене током периода од протеклих 2.000 година на моделу глобалне климе, открили су да споро слабљење може да доведе до изненадног колапса у мање од 100 година и то са катастрофалним последицама.

Закључак истраживање је да резултати дају „јасан одговор“ о томе да ли је изненадна промена могућа.

„Ово су лоше вести за климатски систем и човечанство јер је смо све до сада сматрали да је тачка без повратка теоретски концепт“, наводи се у студији.

Последице би биле огромне. Ниво Атлантског океана би порастао за метар у неким подручјима, што би поплавило многе градове. Влажне и сушне сезоне Амазоније би замениле места и потенцијално гурнула тај већ нарушени екосистем преко његове тачке пуцања.

Температуре широм света би се неконтролисано мењале, а јужна хемисфера би постала још топлија. Са друге стране, Европа би се „охладила“ и имала много мање падавина.