Више од три милијарде евра за канализацију и постројења за прераду воде – који је план да се Србија очисти

Неопходно је уклонити депоније поред река и изградити пречишћиваче отпадних вода. Највећи градови у Србији – Београд, Нови Сад, Ниш немају постројења за прераду отпадних вода. Помоћник министра грађевинарства Душан Радоњић говорио је за РТС о томе где ће се постројења градити и шта је предвиђено програмом „Чиста Србија“?

Тренутно се у Србији пречишћава мање од 15 одсто отпадних вода, најмање у Европи. Само 56 одсто становништва у Србији је покривено канализационом мрежом, а просечна старост мрежа канализације је 35-40 година. Који су тренутни пројекти на којима је министарство већ почело да ради?

– Убедљиво највећи пројекат је пројекат „Чиста Србија”. Он се финансира из кинеског кредита, вредност овог пројекта је 3,2 милијарде евра и предвиђа изградњу 5.000 километара недостајуће канализационе мреже и 159 постројења за прераду отпадних вода различите величине на територији 73 јединице локалне самоуправе.

Тренутно се реализује прва фаза овог пројекта на територији 14 јединица локалних самоуправа, односно 16 локација. Ова фаза предвиђа изградњу 680 километара канализационе мреже и 25 постројења за прераду отпадних вода. У овом тренутку смо на 60 одсто реализације изградње канализационе мреже, док се постројења налазе у фази пројектовања.

Спремна је и друга фаза, то је девет јединица локалне самоуправе и изградња девет постројења за прераду отпадних вода, чека се само прибављање друге транше кинеског кредита. Други значајан пројекат унутар Министарства грађевинарства јесте пројекат Великог села. То је изградња централног градског пречистача града Београда за милион и по становника.

Трећи програм је програм Немачке развојне банке, односно КФЕ банке, који се реализује кроз програм српско-немачког партнерства већ неких 15 година у Републици Србији. Кроз овај програм смо изградили и прошле године, пустили у рад најмодерније постројење за прераду отпадних вода у Врању, еквивалента 70.000 становника. А у овом тренутку имамо спремне пројекте за још четири постројења за 220.000 становника у четири града – Пожаревац, Тестеник, Јагодина и Пирот. На крају ту су и пројекти санације постојећих постројења за прераду отпадних вода, које вршимо кроз грантове Мађарске развојне агенције ХЕП.

Од око 50 постројења за пречишћавање комуналних отпадних вода у Србији чак пола није у функцији. Да ли сад паралелно са изградњом нових постројења планирате неку едукацију људи на локалу који би требало да раде на њиховом адекватном одржавању?

– Наше иницијалне процене показују да у ових 37 постројења које смо обишли, да ако рачунамо курсне разлике, да је у њих уложено око 220 милиона евра, да у овом тренутку је потребно око 30 милиона евра инвестиција у КАПЕКС. Имамо грађевинске радове и објекте, односно још неких 30 милиона евра у оперативне трошкове, обука, радне снаге, хемикалије и томе слично да би сва та постројења била доведена у оптималан рад.

То значи да смо ми од 2005. до данас изгубили 30 одсто вредности тих постројења и да је потребна још трећина инвестиција. Ако погледате да су ови пројекти вредности око 3,5 милијарди евра велики је проблем ако ми кроз 15 до 20 година изгубимо трећину те вредности.

Београд је једина престоница у Европи која где се сва канализација излива у реке. Трећина Београда није покривена ни канализацијом, а о пројекту у Великом селу говори се већ деценијама. Шта је план за Београд и када је у питању и изградња канализације и постројења за пречишћавање?

– Пројекат изградње централног градског пречистача Велико село има две фазе. Прва фаза заправо предвиђа изградњу централног градског колектора, који треба да сакупља отпадне воде из већег дела града. Као што сам рекао, постројење би требало да покрива милион и по становника. У овом тренутку се завршава пројектовање и очекујемо да у другој половини ове године се крене са грађевинским радовима на изградњу самог колектора.

Друга фаза јесте изградња самог постројења, које треба да буде у Великом селу и у овом тренутку нису до краја прецизирани улазни параметри, односно, технологија и све остале ствари које ће да буду у саставу тог постројења.

На пример, да ли ће то да буде регионални центар за третман отпадног муља за Шумадински регион или само за град Београд, у којем проценту ће се производити гас, електрична енергија, пошто је јасно да једно постројење тих габарита ће имати велике трошкове за струју, а није идеја да се грађани Града Београда оптерете са превеликим комуналним таксама.

И даље велики број фабрика отпадне воде испушта у реке. Како ћемо решити проблем индустријских отпадних вода?

– Питање отпадних вода нема смисла да се решава ако се не реше обе компоненте. У овом тренутку постоји уредба која прописује обавезу да се до краја 2025. сва индустрија прилагоди, да или у оквиру својих постројења имају постројења за третман отпадних вода или да их доведу у такозвани предтретман, да их доведу до тог нивоа загађености да они могу да буду испуштени у канализацију.

Који су највећи проблеми на које наилазите у реализацији свих ових планова изградње комуналне инфраструктуре?

– С обзиром да ми са овим амбициозним плановима покушавамо да прескочимо деценије заостатка, ми заправо ударамо у зид, не бих рекао да је то проблем, него пре изазов, капацитети домаће грађевинске индустрије.

Друго ограничење јесте стручан кадар, говоримо о инжењерима и пројектантима, заправо о инжењерима свих профила. Немамо довољно пројектних бироа, немамо довољно лабораторија али излазимо некако на крај.

Трећи проблем је што се у свим овим пословима Министарство појављује као финансијер, јединица локалне самоуправе као инвеститор и ту је и извођач. Да би ови послови били обављени на најбољи могући начин потребно је да сва три партнера буду на висини задатка.

На крају, Радоњић као проблем наводи недостатак свести и код грађана и у одређеним институцијама.