Скоро половина врста сисара у Србији је угрожена, а кривац је само један

Многе земље, међу којима је и наша, предузеле су мере заштите и очувања животињских врста. Ипак, за неке је можда и касно.

У Србији, од 103 врсте сисара, чак 41 врста је угрожена. Узрока за то је много, а кривац само један.

„Човеков утицај на природу је вишеструк и ми живимо у ери када је човеков притисак на природу, на живи свет, на животиње превелик. Имамо различите утицаје, пре свега од тога да се мењају станишта тих животиња и то путем индустријализације, путем туризма, изградње инфраструктурних објеката. Затим ту су и загађења, затим саобраћај који је све интензивнији. Код нас је донедавно индустријализација и уопште загађења, сам утицај човека није био тако велики на саму природу. Тако да је она релативно очувана, за разлику од земаља западне Европе“, наводи др Милан Пауновић, териолог у Природњачком музеју.

„Од 2005. године немамо практично податке о присутности степског скочимиша у јужном Банату. Од 2005. Године практично немамо ниједан једини податак, иако се о њима раде нека истраживања и покушавамо да нађемо ту врсту код нас. Интересантно је да су неке врсте глодара које живе на југу Србије, глодари који су иначе познати по томе да могу да се размноже у значајној бројности, ушли су у листу црвених, односно угрожених врста Србије. Рис у источној Србији популација се повећава, а у југозападној Србији, немамо података о њему и сматрамо да је јако малобројна. Практично имате дијаметрално супротна стања у различитим деловима земље исте врсте“, наглашава Пауновић.

Да није све толико безнадежно, види се на примеру дабра, врсте која је на наше просторе враћена почетком двехиљадитих година.

„Враћање врста у њихово исконско станиште, одакле су некада нестале, веома је сложен процес и веома захтеван, јер се морају испитати сви услови за такву врсту. Осим тога, станишта више нису онаква као кад је дабар нестао. Дабар је нестао пре 100 и нешто година. Тада је, рецимо, панчевачки рит био стварно рит, све поплавне шуме, а од тада тог рита нема. После поновног враћања дабра, од тада популација дабра је веома стабилна у Србији, чак је и порасла, сад се већ размишља о неком увођењу контроле популације дабра“, напомиње др Милан Пауновић.

Иако звучи као виша математика, помоћи животињама не значи ништа друго до не уништавати њихова природна станишта, али и друге ресурсе који су им неопходни колико нама.