И док „мирују“ вулкани испуштају гасове у атмосферу, коју рачуницу су тако пореметили

У новој студији се истиче податак да би неактивни вулкани могли да испуштају много више сумпора него што мислимо. То утиче на климу јер сумпор је један од најважнијих елемената у процесу климатских промена.

„Открили смо да је у дужим временским интервалима количина сулфатних аеросола који се ослобађају током пасивне дегазације, много већа него током ерупција. Пасивна дегазација ослобађа најмање 10 пута више сумпора у атмосферу, него током ерупције, понекад чак и 30 пута више", рекла је Урсула Јонгеблед са Универзитета у Вашингтону, која се бави проучавањем атмосфере.

Ако су природни извори сумпора већи, онда смо можда прецењивали ефекат хлађења које су загађивачи сумпора из индустрије имали на температуру, можда чак и за половину. Ово би могло да објасни зашто се Арктик загрева брже него што се очекивало.

Сва истраживања настала су на основу проучавања ситних честица које су заробљене у слојевима леденог језгра које је извађено из централне зоне Гренланда.

На основу ових честица утврђен је састав атмосфере изнад Антарктика у периоду од 1.200 до 1.500 године на земљи.

Емисије сумпора из успаваних вулкана биле су много више од очекиваних.

Првобитни циљ истраживања био је да се сагледа количина сумпора коју морски фитопланктон додаје атмосфери кроз једињења која се ослобађају док расту. Сматрало се да је фитопланктон главни извор емисије сумпора пре него што су се појавили људи. Али вулкани су пореметили ту рачуницу.

Када је производња сумпора у питању, истраживачи истичу да га вулкани избацују у атмосферу у великим количинама и када не еруптирају.

Облаци гаса који цуре из успаваних вулкана нису видљиви на сателитским снимцима, због чега је њихов допринос до сада био потцењен.

„Не знамо како изгледа природна, нетакнута атмосфера, у смислу аеросола", истакао је научник специјализован за атмосферу - Беки Александер са Универзитета у Вашингтону. 

Аеросоли не путују далеко и такође не трају толико дуго, што додатно компликује прорачуне о томе како би се овај ефекат могао видети на другим местима - иако су истраживачи уверени да ће се њихови налази, засновани на мерама на Арктику, применити на емисије из вулкана широм света.

Разумевање флуктуација сумпора је кључно за моделирање равнотеже топлоте заробљене у нашој атмосфери и енергије која се рефлектује назад у свемир.

Честице аеросола могу да блокирају сунчево зрачење, одакле долази ефекат хлађења, али то је веома сложена слика.

„Ако желимо да знамо колико ће се планета загрејати у будућности, требало би да имамо боље процене за вредности аеросола", рекла је Урсула Јонгеблед са Универзитета у Вашингтону, која се бави проучавањем атмосфере.