Шта са вишком угљен-диоксида? Па да га закопамо, наравно!

„У овом тренутку, време је кључно“, каже научник Мајкл Хочела из Пацифичке северозападне националне лабораторије при америчком министарству за енергију.

„Како бисмо се изборили са растућим температурама, морамо да смањимо ниво угљен-диоксида на глобалном нивоу. Проучавајући све опције, укључујући и коришћење океана као својеврсног одвода, даје нам највеће шансе да охладимо планету“, истиче Хочела.

Фитопланктони, микроорганизми који живе на површини океана и врше фотосинтезу, једна су од главних компоненти природног циклуса угљен-диоксида и захваљујући њима велике количине тог гаса завршавају у дубинама океана.

Тим ситним организмима потребни су минерали, попут гвожђа, да би расли и ширили се, а проблем је што их на површини нема довољно да би више фитопланктона могло да се развије.

Као што ђубриво може да помогне у развоју биљака на копну, исто би теоретски могло да помогне планктонима који плутају на површини мора.

Китови су некада својим изметом обављали највећи део природног ђубрења океана, обезбеђујући планктоне храњивим супстанцама до којих би у противном тешко дошли.

Пре него што је индустријско изловљавање китова драстично умањило популацију, китови су помагали у уклањању два милиона тона угљен-диоксида годишње. Сада се кроз овај процес уклони тек 200.000 тона.

Вештачким додавањем недостајућег ђубрива могли би да буду стимулисани микроби да расту и репродуцирају се и извлаче још више угљен-диоксида из ваздуха и након своје смрти га носе на дно.

Пошто у већим растворивим количинама ове храњиве супстанце не остају довољно дуго на површини да би фитопланктони успели да их искористе, научници су се окренули наночестицама.

Наночестице, попут гвожђе-оксида и гвожђе оксид-хидрокиса су природна океанска ђубрива која долазе из вулканског пепела и седимената.

„Идеја је да појачамо постојеће процесе. Људи додају ђубрива на копну да помогну раст усева. Могли бисмо на одговоран начин да ђубримо океане“, истиче Хочела.