Читај ми!

Свет 2096. године – разговараћемо са китовима, живети дуже, али хоћемо ли успети да спасемо планету

Комуникација са животињама, готово искорењена деменција, вакцине против рака, вештачка интелигенција са законски признатим правима и прве сталне базе на Марсу. Истовремено, нестанак читавих држава услед подизања нивоа мора, екстремне врућине и смањење броја становника планете. Тако би, према сценарију британског научнопопуларног часописа „Њу сајентист“, свет могао да изгледа за 70 година.

Свет 2096. године – разговараћемо са китовима, живети дуже, али хоћемо ли успети да спасемо планету Свет 2096. године – разговараћемо са китовима, живети дуже, али хоћемо ли успети да спасемо планету

Поводом седам деценија од објављивања првог броја, 22. новембра 1956. године, британски часопис Њу сајентист направио је несвакидашњи експеримент – покушао је да дочара како би свет могао да изгледа 2096. године, када ће часопис обележавати 140 година постојања.

Аутор текста, научни новинар Џејкоб Арон, разговарао је са десетинама стручњака из различитих области, консултовао научну литературу, демографске пројекције и климатске моделе, али се ослонио и на идеје својих колега из редакције.

Резултат је својеврсна репортажа из будућности, написана као да се описани догађаји већ јесу одиграли.

Није реч о дословном предвиђању будућности, већ о покушају да се на основу данашњих научних сазнања, технолошких достигнућа и друштвених тенденција створи уверљива слика света крајем 21. века.

Арон у пратећем тексту објашњава да је желео да помири оптимизам и реализам, свестан да ниједна прогноза будућности не може бити потпуно тачна.

Човечанство стари, школе постају домови за пензионере

Када је Њу сајентист почео да излази, на Земљи је живело нешто мање од три милијарде људи. Седам деценија од данас тај број могао би да буде више него троструко већи, али би човечанство већ ушло у раздобље демографског опадања.

Према сценарију Џејкоба Арона, светска популација достићи ће врхунац 2085. године, са 10,3 милијарде становника, да би се до 2096. смањила за 100 милиона.

Медијална старост становништва премашиће 40 година, а због све мањег броја деце затварање школа и њихово претварање у домове за старе постаће уобичајена појава.

Изузетак ће бити Африка, на којој ће живети око трећине човечанства и половина светског становништва млађег од 25 година.

Разговори са китовима и животиње са грађанским правима

Једна од најсмелијих претпоставки у тексту јесте да ће вештачка интелигенција омогућити људима да разумеју комуникацију животиња.

Прва велика открића могла би да уследе већ тридесетих година овог века, дешифровањем звукова које производе уљешуре. Уследила би комуникација са делфинима, шимпанзама и другим животињским врстама.

Такав научни продор отворио би бројна етичка, филозофска и правна питања, али и из темеља променио однос човека према животињама.

Арон замишља да би 2067. године могао да буде усвојен Међународни споразум о признавању статуса особе нељудским бићима, којим би одређене животињске врсте стекле законски призната права.

Појам особе тако више не би био резервисан искључиво за припаднике људске врсте.

Финансијски слом због вештачке интелигенције

Будућност вештачке интелигенције једна је од највећих непознаница за аутора текста.

У замишљеном сценарију, све веће ослањање на алгоритме у управљању светском економијом довело би 2039. године до једне од највећих финансијских катастрофа у историји.

Људи би изгубили контролу над сложеним финансијским аранжманима које су креирали системи вештачке интелигенције, што би практично зауставило светску трговину и проузроковало године екстремног сиромаштва.

Последица такве кризе било би увођење глобалних ограничења развоја машинске интелигенције, уз сагласност САД, Кине и Европске уније.

Машине би могле да достигну ниво људске интелигенције, али не и да га надмаше.

Арон објашњава да је финансијску кризу намерно осмислио као механизам којим би ограничио развој вештачке интелигенције и оставио простор за друге аспекте будућности.

Када роботи ступе у штрајк

Међутим, чак ни ограничени развој вештачке интелигенције не би спречио појаву нових друштвених сукоба.

У Ароновој визији будућности, синтетичка бића би 2074. године организовала велики штрајк, захтевајући промену свог правног статуса.

Посредници у преговорима били би, нимало случајно, китови и делфини, који би помогли да се права призната нељудским бићима прошире и на напредне системе вештачке интелигенције.

Број таквих дигиталних бића био би ограничен на 20 одсто укупне популације особа на планети.

Дужи живот, вакцине против рака и крај деменције

Највише разлога за оптимизам аутор проналази у развоју медицине.

Просечан очекивани животни век до краја века премашио би 80 година, али би још значајније било то што би људи већи део живота проводили у добром здрављу.

Кључну улогу имала би превентивна медицина, персонализоване терапије и вакцине против различитих врста рака, чија би производња и дистрибуција биле знатно унапређене.

Алцхајмерова болест и други узроци деменције били би у великој мери искорењени или би се успешно лечили у раним фазама.

Уместо одласка код лекара након појаве симптома, здравствено стање непрекидно би пратили паметни уређаји, који би у сарадњи са кућним системима вештачке интелигенције и биоштампачима прилагођавали терапију сваком појединцу.

Генетске болести могле би да се лече још у мајчиној утроби, у оквиру редовне пренаталне здравствене заштите.

Међутим, генетске интервенције усмерене на повећање интелигенције или физичке снаге остале би забрањене или строго контролисане, како би се спречила подела човечанства на генетски привилеговане и непривилеговане.

Једна од највећих претњи по здравље остала би отпорност микроорганизама на лекове, упркос свим достигнућима савремене медицине.

Да ли ће људи престати да једу месо

Могућност разговора са животињама могла би радикално да промени и навике у исхрани.

Арон као замишљену прекретницу наводи први успешан разговор човека са свињом 2045. године, након којег би све већи број људи почео да преиспитује оправданост конзумирања меса.

Уследиле би вишегодишње политичке и друштвене расправе о томе које намирнице животињског порекла треба дозволити.

До краја века већина протеина производила би се у специјализованим постројењима, што би имало позитивне последице и по здравље становништва и по животну средину.

Пензија више неће трајати деценијама

Продужавање здравог животног века променило би и начин на који људи раде.

Одлазак у пензију неколико деценија пре краја живота постао би ствар прошлости, а пензионисање би било резервисано за позне године.

Иако би роботи преузели велики број послова, ангажовање људи у појединим професијама и даље би било једноставније и економски исплативије.

Смањење броја младих и продужење радног века тако би из темеља променили тржиште рада, пензионе системе и организацију друштва.

Климатске промене – највећи пораз човечанства

Док би медицина и технологија забележиле огроман напредак, далеко мрачнија слика будућности односи се на климатске промене.

Према сценарију Њу сајентиста, просечна глобална температура 2096. године била би за 2,8 степени Целзијуса виша него у прединдустријском периоду.

Екстремни топлотни таласи и даље би односили милионе живота, упркос напредним технологијама расхлађивања.

Бројне активности на отвореном током летњих месеци постале би готово немогуће.

Због подизања нивоа мора, острвске државе попут Малдива и Тувалуа нестале би са мапе света, велики делови Бангладеша били би потопљени, док би метрополе попут Лондона и Њујорка биле принуђене да се радикално прилагоде новим околностима.

Екстремне временске прилике, губитак обрадивог земљишта и недовољно брзо прилагођавање пољопривреде довели би до распрострањене глади средином века.

Тек би развој нуклеарне фузије и промена начина производње хране омогућили човечанству да се крајем века приближи нето нултим емисијама гасова са ефектом стаклене баште.

Неуспех да се на време заустави глобално загревање, сматра Арон, могао би вековима да остане упамћен као највећи грех човечанства.

Милион сателита и катастрофа у Земљиној орбити

Ни свемир не би био поштеђен последица неодговорног односа човека према животној средини.

Број сателита у Земљиној орбити могао би већ 2042. године да достигне милион, чиме би се драматично повећала опасност од судара и стварања свемирског отпада.

У замишљеном сценарију, судар једног сателита са свемирским отпадом 2045. године покренуо би ланчану реакцију која би уништила десетине хиљада других сателита.

Санација последица трајала би деценијама, а катастрофа би приморала међународну заједницу да уведе строжа правила коришћења Земљине орбите.

Стотине становника Месеца, синтетичка бића на Марсу

Знатно оптимистичнија предвиђања односе се на истраживање свемира.

Прва трајно насељена база на Месецу могла би да буде успостављена 2043. године, док би до краја века на Земљином природном сателиту стотине особа живеле и радиле у оквиру међународних научних и комерцијалних пројеката.

Месец би постао и место експлоатације природних ресурса, али и полазна тачка за даља истраживања Сунчевог система.

Док би Сједињене Државе биле усредсређене на развој капацитета на Месецу, Кина би предводила мисије на Марс.

Посебно значајну улогу у освајању Црвене планете имала би синтетичка бића, способна да годинама функционишу у условима неповољним за људе.

Њихов задатак био би изградња инфраструктуре и припрема услова за трајно насељавање Марса.

Потрага за ванземаљским животом и даље без успеха

Упркос огромном технолошком напретку, човечанство до 2096. године, према Ароновом сценарију, неће пронаћи доказе о постојању живота изван Земље у Сунчевом систему.

Мисије на Марс, Јупитеров сателит Европу и Сатурнов Енкелад неће дати очекиване резултате.

Ипак, анализа атмосфере удаљених егзопланета могла би да укаже на постојање услова и хемијских процеса који би били показатељи живота.

То би подстакло оживљавање пројеката међузвезданих путовања, уз помоћ напредних свемирских летелица на фузиони погон.

Будућност није предодређена

Један од најзанимљивијих закључака до којих је Арон дошао током разговора са стручњацима јесте да научници ретко разматрају будућност изван граница сопствених дисциплина.

Тако се у прогнозама јавног здравља тек однедавно озбиљније узимају у обзир последице климатских промена, док многи истраживачи још нису детаљно размотрили утицај вештачке интелигенције на области којима се баве.

Замишљени свет 2096. године стога није ни утопија ни дистопија, већ спој изузетних научних достигнућа, нових моралних дилема и последица пропуштених прилика.

Основна порука текста јесте да технолошки напредак сам по себи није гаранција боље будућности. Квалитет живота наредних генерација зависиће и од политичких, економских и етичких одлука које доносимо данас.

Како закључује Арон, никада не можемо знати шта ће се заиста догодити – можемо само да замишљамо.

недеља, 22. новембар 2026.
15° C