Скелети старији од гробница: Научници упозоравају на грешку у археолошким истраживањима
Научници су установили да су неки скелети пронађени у средњовековним манастирима у Данској наизглед старији од самих грађевина у којима су сахрањени. Узрок би могла да буде исхрана богата слатководном рибом, због које радиокарбонско датирање може да покаже да су људски остаци старији и по неколико векова него што заиста јесу.
Нешто необично откривено је приликом анализе скелета пронађених у остацима манастира у Данској. Према резултатима истраживања, поједини људски остаци наизглед потичу из периода који је претходио изградњи манастира у којима су сахрањени, и то за неколико деценија, па чак и векова.
Научници са Универзитета Јужне Данске и Центра за изотопска истраживања сматрају да су пронашли објашњење за ову необичну појаву.
У коментару објављеном у научном часопису Heritage Science, истраживачи су упутили „речи упозорења“ археолозима који користе радиокарбонско датирање за утврђивање старости средњовековних људских остатака.
Како исхрана може да утиче на резултате радиокарбонског датирања
Радиокарбонско датирање је релативно поуздана метода за утврђивање старости костију и археолошких предмета, која се може применити на узорке старе до приближно 50.000 година.
Процес почиње у свемиру, где космички зраци ступају у интеракцију са азотом у атмосфери и производе мале количине специфичног изотопа угљеника – угљеника-14. Он се затим везује за атмосферски кисеоник и ствара угљен-диоксид.
Дрвеће и друге биљке које обављају фотосинтезу апсорбују овај угљеник из ваздуха и уграђују га у своје ћелије. Исти процес наставља се кроз ланац исхране, па угљеник-14 у организам уносе и животиње које се хране биљкама, као и оне које једу друге животиње.
Када организам угине, престаје да уноси нови угљеник-14. Од тог тренутка његова количина у телу постепено се смањује услед радиоактивног распада.
Анализом количине угљеника-14 у костима и поређењем са познатим историјским вредностима овог изотопа у атмосфери, научници могу прилично прецизно да процене старост остатака.
Међутим, постоји проблем.Ова метода добро функционише код људи и животиња чија се исхрана углавном заснива на копненим биљкама и животињама. Ситуација је другачија код оних који су јели много рибе, због појаве познате као ефекат резервоара.
Реке, језера и океани имају различите односе изотопа угљеника. На то утичу, између осталог, растворени карбонати који доспевају у воду отицањем са копна, као и избијање старијег угљен-диоксида из дубљих слојева.
Због тога речна вода, на пример, може да садржи око 15 одсто мање угљеника-14 него атмосфера.
Последица је да кости особе чија је исхрана била богата рибом могу изгледати и по неколико стотина година старије него што заиста јесу.
„У екстремним случајевима, риба из Рајне, на пример, може изгледати и до 1.300 година старија од копненог организма који је живео у потпуно исто време“, објашњава Кааре Лунд Расмусен, археометриста са Универзитета Јужне Данске.
„Али то не значи да од датума утврђеног за особу која је јела слатководну рибу можете једноставно да одузмете 1.300 година. Напротив. Посебан проблем са слатководним екосистемима јесте то што се овај ефекат изузетно разликује. Може да буде од нуле до 1.000 година.“
Скелети старији од манастира у којима су сахрањени
Истраживачки тим анализирао је кости 27 особа чији су остаци ископани на локалитетима средњовековних манастира у Данској. Резултати су показали да је шест узорака имало посебно необичне вредности старости.
У сваком од тих случајева, кости су на основу радиокарбонског датирања изгледале старије од грађевина у којима су пронађене или у чијој су близини биле сахрањене.
Један од примера забележен је у данском граду Свенборгу. Скелет је датиран у период између 1100. и 1155. године, док је манастир на том месту подигнут тек 1236. године.
Други пример потиче из града Виборга. Старост остатака процењена је на најкасније 976. годину, што је више од једног века пре изградње манастира на том месту.
Истраживачи сматрају да би објашњење могло да се налази у средњовековним навикама у исхрани.
„У хришћанској средњовековној Европи, месо је било забрањено током периода поста“, наводе истраживачи.
„Међутим, месо слатководне рибе било је прихватљив извор хране, јер се сматрало да је слатководна риба 'хладна' или 'неутрална', за разлику од меса топлокрвних животиња и морске рибе. У појединим хришћанским заједницама и културама слатководна риба чак се сматрала престижном намирницом", додаје се у објављеном коментару.
Изотоп азота потврдио утицај водених екосистема
Истраживачи су пронашли и непосредније доказе да је ефекат резервоара утицао на резултате датирања.
Узорке костију анализирали су и на присуство изотопа азота-15, чије су вредности високе у воденим екосистемима. Анализа је показала повишене нивое овог изотопа у свим испитаним узорцима.
Научници истичу да ова појава није ограничена само на Данску, већ да би могла да буде присутна и на другим археолошким локалитетима у Европи и широм света.
Као пример наводе једно праисторијско налазиште на Балкану, где су пронађени људски остаци са стрелама направљеним од животињских костију које су пробиле скелете.
Логично би било очекивати да су људске кости и врхови стрела приближно исте старости. Међутим, ранија истраживања показала су да људски остаци на основу радиокарбонског датирања могу изгледати и до 500 година старије од стрела направљених од животињских костију.
Једно од могућих објашњења јесте да су људи јели рибу, док животиње од чијих су костију направљене стреле нису имале такву исхрану.
Археолози морају да узму у обзир ефекат резервоара
Истраживачи закључују да приликом утврђивања старости археолошких остатака није довољно ослонити се само на резултате радиокарбонског датирања. Неопходно је проценити и да ли је на узорке утицао ефекат слатководног резервоара, као и колики је тај утицај могао да буде.
„Упозорење је да је неопходно проценити да ли су ископане кости под утицајем ефекта слатководног резервоара и, уколико јесу, колики је тај ефекат“, закључују научници.
Због тога препоручују мерење нивоа азота-15 у костима, посебно у оним које потичу из средњовековног периода.
Уколико се утврде повишене вредности овог изотопа, могу се применити посебни модели који помажу да се коригују резултати и добије прецизнија процена старости људских остатака.