Шта се дешава у мозгу када не можемо да престанемо да се смејемо

Сигурно се сећате ситуација у којима сте се смејали толико да једноставно нисте могли да престанете? Можда се то догодило у ситуацији у којој уопште није било примерено смејати се.

Иако смех обично повезујемо са забавом и осећајем да је нешто смешно, он се заправо најчешће јавља из других, друштвених разлога. На пример, 30 пута је већа вероватноћа да ћете се смејати када сте у нечијем друштву него када сте сами. А смејаћете се још више ако особу са којом сте познајете и ако вам је драга.

Највећи део смеха јавља се током разговора, када људи могу да се „заразе“ смехом других. Истраживања показују да, када видимо или чујемо некога како се смеје, то готово аутоматски може да изазове смех и код нас, чиме се подстиче друштвено повезивање.

Често се смејемо како бисмо показали слагање и разумевање, али и учврстили пријатељство – на пример, присећајући се заједничких доживљаја. Смејемо се и да бисмо ублажили стрес.

Овај уобичајени смех током разговора јавља се у просеку око шест пута на сваких десет минута разговора. Кратак је, нижег тона и обично брзо почиње и престаје.

Ова врста смеха, коју називамо вољним смехом, разликује се од неконтролисаног смеха који нас потпуно савлада и који не можемо да зауставимо. Такав, невољни смех траје дуже, вишег је тона и праћен је необичним пискавим звуцима и звиждуцима.

У најновијем истраживању др Софије Скот, професорке когнитивне психологије на Универзитету Калифорније у Лос Анђелесу и њеног тима, истражује се да ли ове две различите врсте смеха можда потичу из потпуно различитих система у мозгу.

Није све тако једноставно

Када покушамо да разумемо мождане мреже које омогућавају настанак смеха, ствари врло брзо постају компликоване, напомиње проф. Скот.

За почетак, људи се много померају док се смеју. То може да представља проблем за технике снимања мозга, као што је функционална магнетна резонанца (фМРИ). Такође, изузетно је тешко навести људе да се природно смеју у лабораторијским условима.

Још један проблем је то што изгледа да су различити делови мозга повезани са смехом. Један од чланова истраживачког тима сарађивао је са одељењем за хируршко лечење епилепсије у болници Нигуарда у Милану, где се код пацијената са епилепсијом отпорном на лекове у клиничке сврхе примењује електрична стимулација мозга. Електрична стимулација је изузетно прецизна и на њу не утичу покрети.

Обично, ако се стимулише моторички систем, пацијент ће се померити. Ако се стимулише визуелни систем, пацијент може да доживи халуцинације. А ако се стимулише слушни систем, чуће звукове. Међутим, постоји пет или шест подручја мозга чија стимулација код пацијента изазива гласан смех. Зашто је то тако?

Истраживачи су анализирали сва истраживања електричне стимулације мозга у којима је код људи изазван смех, као и то како су се осећали док су се смејали. Ова истраживања пружају доказе да подручја мозга чија стимулација изазива смех чине две различите мождане мреже задужене за смех.

У првој мрежи, која обухвата предњи цингуларни кортекс, темпорални пол и неке поткортикалне области, стимулација је изазивала смех праћен пријатним осећајима и срећом – реч је о оном неконтролисаном смеху вишег тона. Када је стимулисана друга мрежа, смештена у моторичким и премоторичким областима мозга, смех је доводио до поремећаја говора и није био повезан ни са једним емоционалним стањем.

Еволуционе разлике

Подручја која чине прву мрежу, повезану са радоснијим смехом, поклапају се са можданом мрежом задуженом за оглашавање, коју људи деле са свим осталим сисарима. Та мрежа је потенцијално одговорна и за друге спонтане емоционалне гласовне реакције, попут крика.

Активирање ове мреже током спонтаног смеха покреће низ неурохемијских реакција које, између осталог, укључују и опиоидни систем. То помаже да се објасни осећај задовољства и награде који прати овакав радостан, неконтролисан смех. На тај начин утиче се и на серотонински систем, који регулише нашу осетљивост на бол, што може да објасни зашто овакав смех привремено може да ублажи физички бол.

Из еволуционе перспективе, ова мрежа је старија. Она потиче из система који код животиња управљају спонтаним емоционалним реакцијама и грубљом, физичком игром, због чега је остала углавном непромењена код људи и других животиња.

Друга врста смеха, вољни смех, повезана је са можданом мрежом која код људи контролише вољне покрете, попут говора. Ови покрети имају првенствену улогу у стратешкој комуникацији и друштвеном преговарању, што може да објасни посебну употребу смеха током разговора, као својеврсног говорног знака интерпункције.

Овај неуронски систем присутан је углавном код људи и повезан је са сложеним гласовним радњама, као што су говор, певање и битбокс.

Истраживање из 2022. године, које је испитивало облике које наш говорни тракт заузима када се смејемо током разговора, показало је да они подсећају на облике који настају док говоримо. Насупрот томе, облици говорног тракта током неконтролисаног смеха веома се разликују од оних који се јављају приликом говора, а моторичка контрола таквог смеха је једноставнија, што је у складу са његовим древним пореклом.

Ово истраживање показује да вољни смех захтева сложенију и прецизнију моторичку контролу него спонтани смех и да заузима средишње место између спонтаног смеха и говорног језика – не само у функционалном већ и у анатомском смислу.

Ако особа доживи мождани удар који оштети ову мрежу задужену за вољне радње, може да развије озбиљне проблеме са говором, а да и даље буде способна да се смеје, плаче и псује. Проф. Скот и њен тим претпостављају да је то зато што старија мождана мрежа остаје очувана.

Наука о смеху можда делује као прилично неозбиљна тема – а неуронаучници су свакако уложили много више труда у проучавање негативних емоција, као што су страх, анксиозност, бес и гађење.

Међутим, истраживања људског смеха показују се као својеврсна карика која недостаје за разумевање изненађујуће широког спектра појава – укључујући порекло друштвеног мозга код сисара, механизме повезивања и емпатије, регулацију бола, употребу језика у разговору и емоционалну заразност.