Лепота ипак није само у оку посматрача – научници открили како је мозак „мери“

Станите пред слику Sun Rising Over Water (Сунце излази над водом) Вилијама Тарнера и обично се дешава нешто необично. Слика вам заокупља пажњу, иако вам је можда тешко да објасните због чега. Можда је реч о боји, равнотежи, композицији или необичној тишини коју дело као да преноси.

Шта год да је у питању, то осетите много пре него што успете да објасните. А непозната особа поред вас, која гледа исто платно са истим чуђењем у очима, врло вероватно осећа исто.

Често кажемо да је „лепота у оку посматрача“. Али покажите готово било коме кинески планински пејзаж обавијен маглом из времена династије Сунг или нежно насликану фигуру Мона Лизе и скоро сви ће се сложити да се пред њима налази нешто задивљујуће.

Лепота делује као нешто изразито лично, а истовремено непрестано откривамо да је доживљавамо и колективно. Та противречност једна је од дугогодишњих загонетки „неуроестетике“ – науке која проучава како мозак реагује на уметност и лепоту. Како се, заправо, у мозгу формира наш осећај за лепо?

У најновијем истраживању, објављеном у научном часопису Nature Communications, професор Дениз Ватансевер са Универзитета у Кембриџу и његов тима, покушали су да мапирају то заједничко искуство. Открили су да мозак, уместо да га представља као јединствену целину, естетски доживљај дели на две главне компоненте. Једна се односи на оно што слика приказује – било да је реч о пејзажу, предмету или фигури.

Друга процењује колико нам то пружа задовољство, ослањајући се на исте мождане кругове који реагују на храну или новац. Та два различита неуронска система комбинују се и обликују сваки наш суд о лепоти док посматрамо дела визуелне уметности.

Неуронаучници већ дуго расправљају о овом питању, полазећи од становишта која се подједнако често надмећу колико се и преклапају. Једна група истраживача углавном се усредсређује на перцепцију – на то како мозак обрађује композицију, контраст и форму.

Друга наглашава процену и награду, смештајући лепоту у мождане системе задужене за вредновање. Трећа група проучава мождане системе који стоје иза маште и саморефлексије. Свако од ових становишта обухвата део стварности, али су ретко сва заједно испитивана у оквиру једног истраживања.

Алгоритми за уметност

Истраживачи су ангажовали 34 добровољца да посматрају 96 традиционалних кинеских слика у акварелу док су се налазили у уређају за магнетну резонанцу јачине седам тесла, довољно моћном да региструје мале промене у протоку крви које указују на мождану активност. Након изласка из уређаја, сваки учесник је оценио каква су осећања слике изазвале код њега.

Међутим, уместо да непосредно анализирају те оцене, истраживачи су се послужили алатом из једног мање очигледног извора – механизмима за препоруке на којима се заснивају сервиси попут Нетфликса и Спотифаја.

Познати као алгоритми колаборативног филтрирања, ти алати нарочито су добри у откривању скривених образаца подударности у преференцијама људи. Када су их применили на естетске оцене, идентификовали су две димензије које су биле у основи одговора свих учесника.

Прва је слике распоређивала од оних које су највише личиле на фигуративне приказе до оних које су највише подсећале на пејзаже, чиме је мерено шта свака слика концептуално представља. Друга их је рангирала од најмање до највише оцењених међу свим учесницима, што представља меру емоционалне, односно хедоничке вредности – чулног задовољства које особа добија из неког искуства.

Упркос томе што обе димензије заједно доприносе целокупном естетском доживљају, мозак их је задржавао изразито раздвојеним. Визуелни садржај тумачен је дуж визуелних путева – познатих можданих система који омогућавају да, на пример, разликујемо лице од неког призора.

Хедоничка вредност, с друге стране, декодирана је на другом месту, у дубљим деловима мозга задуженим за награду и задовољство. Једноставно речено, чини се да мозак визуелно уметничко дело процењује готово истим механизмом којим процењује и остатак света око нас.

Мењање мозга

Такође смо открили да интензитет којим мозак кодира тај дводимензионални естетски простор зависи од стручности особе у области визуелних уметности. Разлика се нарочито испољила у такозваној „мрежи подразумеваног режима“ (default mode network), систему можданих веза повезаном са маштом, свешћу, саморефлексијом и стварањем значења – који неколико значајних теорија смешта у само средиште естетског искуства.

Ови резултати указују на то да, осим саме изложености уметности, образовање и обука у области визуелних уметности, чини се, од самог почетка мењају начин на који мозак представља лепоту.

Тај последњи закључак има велики значај. Ако естетски доживљај има структуру која се може измерити у мозгу и ако стварање и доживљавање уметности могу да је преобликују, онда уметничко образовање више не изгледа само као вид културног обогаћивања, већ и као врста тренинга који мења начин на који се перцепција, емоције и значење међусобно повезују. Клиничке импликације иду у истом смеру.

Терапије засноване на уметности за лечење депресије, трауме и деменције већ дуго се вреднују углавном на основу интуиције и појединачних искустава. Јасније неуролошко објашњење пружа начин да их научници испитују и унапређују. Коначно, у тренутку када све већи број слика око нас – у рекламама, дизајну и на нашим екранима – стварају машине, важније је него икада да знамо како се лепота представља у људском мозгу.

Углавном смо склони да лепоту посматрамо као нешто потпуно лично и претпостављамо да постављањем научних питања о њој научници маше суштину. Ослањајући се на пионирска истраживања у области неуроестетике, резултати овог истраживања указују на супротно.

Лепота има структуру, а та структура нам нешто говори о томе каква смо бића постали током небројених година еволуције. Ми не посматрамо свет само пасивно. Напротив, чини се да једноставно не можемо да престанемо да га процењујемо према његовој лепоти.