Плава крв живог фосила – створење старије од диносауруса чува савремену медицину

Старији су од диносауруса, храну једу ногама и у себи носе плаву крв коју користимо да бисмо остали здрави. Потковичасти ракови су необична, али изузетно успешна врста која је преживела милионе година еволуције.

Често називани „живим фосилима“ из очигледних разлога – подсећају на неку врсту праисторијског шлема (њихов јапански назив у преводу значи „рак-шлем“) – ове животиње готово да нису промениле изглед током еволуције дуге 445 милиона година.

Ипак, чак и за врсту која изгледа као да је остала заробљена у времену из доба јуре, потковичасти ракови и даље збуњују. За почетак, они уопште нису ракови. Припадају зглавкарима, али су ближи сродници шкорпија и паукова него љускара.

Имају девет очију распоређених по телу и шест пари ногу, али пет користе за ходање. Последњим паром уситњавају храну попут шкољки и црва и потискују је ка устима. Имају оштар, наизглед смртоносан реп, познат као телзон, који је заправо потпуно безопасан и служи им само да се окрену ако се нађу на леђима.

Када су окренути оклопом нагоре, њихов чврсти оклоп представља моћну одбрану од предатора. Међутим, права драгоценост крије се унутра. Када бисте им извадили крв, изненадили бисте се јер је плава, а не црвена.

Крв вреднија од злата

Ова крв заснована на бакру, која садржи протеин хемоцијанин за пренос кисеоника, представља невероватну везу између ере пре стегосауруса и вашег уобичајеног одласка на вакцинацију.

Њене јединствене ћелије, амебоцити, основа су за Limulus Amebocyte Lysate (LAL) test, који се од седамдесетих година прошлог века користи за проверу стерилности вакцина, лекова који се дају интравенски и медицинских уређаја.

Амебоцити су изузетно осетљиви на бактеријске ендотоксине, опасне супстанце које ослобађају бактерије. Када дођу у контакт са њима, крв се згрушава, чиме се указује на могућу контаминацију. Због ове кључне улоге, један литар ове крви вреди више од 16.000 долара.

Висока цена има и своју мрачну страну. Сваке године се само у Сједињеним Државама стотине хиљада јединки сакупљају за потребе биомедицине. Након што им се извади око 30 одсто укупне количине крви, враћају се у воду.

Иако поступак није увек смртоносан, процењује се да угине између 15 и 30 одсто јединки. Овај притисак довео је до значајног пада бројности популација. На пример, у заливу Делавер број јединки пао је са 1,24 милиона 1990. године на свега 335.211 у 2019. години.

На раскршћу између искоришћавања и очувања

Иако је ова врста до сада преживела неколико масовних изумирања, сада се суочава са новим изазовом – утицајем човечанства. Поред притиска биомедицинске индустрије, пораст нивоа мора и изградња дуж обале смањују погодна станишта за ова створења, што изазива забринутост за њихову дугорочну будућност.

Њихова јаја су, такође, важан извор хране за птице селице, посебно за црвену обалску шљуку, чији опстанак зависи од доступности ових јаја током миграције дуге хиљадама километара.

„Постоји бојазан да пораст нивоа мора нагриза пешчана станишта на плажама. А када то подручје за мрешћење нестане, нестало је заувек“, рекао је професор Марк Ботон, еколог са Универзитета Фордхам, који потковичасте ракове проучава скоро 50 година.

Ипак, појављује се и трачак наде. Последњих година мере заштите су појачане.

Америчка Комисија за рибарство атлантских држава увела је строга ограничења улова за 2026. и 2027. годину у заливу Делавер, дозвољавајући само излов мужјака. Истовремено, државе попут Њујорка, Њу Џерсија и Конектиката увеле су забране излова.

Најзначајнији напредак, међутим, представља развој синтетичких алтернатива. Америчка фармакопеја је 2025. године званично изједначила синтетичке тестове, попут рекомбинантног фактора, са поменутим традиционалним ЛАЛ тестом.

То би могло да смањи потребу за крвљу ових животиња за чак 90 одсто. Овај приступ прихватају и друге водеће земље у овој грани, попут Бразила, што улива наду у опоравак њихових популација.

Професор Ботон, чије је интересовање за ова створења још као младог човека подстакао документарни филм Сер Дејвида Атенбороа, открио је да је ова врста необично отпорна. Поред унутрашњег хемијског механизма који им помаже да преживе сурове услове, потковичасти ракови умеју да пронађу места на којима могу да опстану чак и када су им шансе веома мале.

На крају крајева, не опстајете 445 милиона година без одређене дозе упорности.

„Веома су добри у проналажењу малих делова пешчаног станишта, чак и када је обала готово потпуно бетонирана“, каже Ботон. „Не очекујте да ће ускоро изумрети. Не бисмо смели да их потцењујемо или прерано отпишемо