Знамо ли када ћемо „нестати“ – шта кажу научне теорије

Истраживачи са Института за будућност човечанства на Универзитету у Оксфорду процењују да је вероватноћа да људска врста изумре током 21. века чак један према шест. Ова статистика не заснива се на страху, већ на чињеници да смо у последњих сто година створили потпуно нове врсте претњи које у природи никада раније нису постојале.

Сама помисао да би људска врста, са свом својом историјом, културом и достигнућима, могла заувек да нестане дуго је била сматрана невероватном, чак и јеретичком. У античком свету, филозофи попут Платона и Аристотела видели су крај човечанства само као део вечног циклуса обнове.

Веровали смо вековима да смо неуништиви

Вековима је доминирала доктрина да су све врсте, укључујући и нашу, неуништиве, заштићене божанским поретком или природним законима. Тек је просветитељство, са развојем геологије и биологије, уздрмало ову сигурност.

Открића фосила изумрлих врста, попут оних које је идентификовао француски природњак Жорж Кивије почетком 19. века, доказала су да нестанак није само могућ већ и природан процес.

Природни ризици су током историје већ доказали своју деструктивну моћ кроз пет великих масовних изумирања. Најстрашније међу њима, пермско-тријаско изумирање од пре 252 милиона година, обрисало је више од 70 одсто свих живих бића на планети. Главни кривац биле су масовне вулканске ерупције у Сибиру, које су ослободиле огромне количине угљен-диоксида, закиселиле океане и довеле до потпуног колапса екосистема.

Ако посматрамо биолошку и палеонтолошку историју, просечан животни век једне врсте сисара на Земљи износи између једног и два милиона година пре него што изумре или еволуира у нешто друго.

Пошто је модерна људска врста, хомосапијенс, стара тек око 300.000 година, научници наглашавају да се налазимо у самом повоју свог биолошког века, али да смо развили технологије које тај век могу драстично да скрате.

Како је писао Чарлс Дарвин

Када је Чарлс Дарвин објавио дело „О пореклу врста“, идеја о изумирању постала је кључни део теорије еволуције. Од тог тренутка, питање више није било да ли човечанство може да нестане, већ како. Ова промена у размишљању покренула је лавину спекулација, од песама Лорда Бајрона о уништењу живота на Земљи до романа Мери Шели „Последњи човек“, који описује свет опустошен мистериозном кугом.

У двадесетом веку, са стварањем нуклеарног оружја, страх је постао опипљив. Човечанство је први пут поседовало технологију за сопствено уништење, што је обележило нову еру у проучавању људског изумирања.

Претње које смо сами створили – антропогени ризици

Стручњаци су углавном сагласни да су међу највећим ризицима који угрожавају наш опстанак на планети управо они које смо сами створили, такозвани антропогени ризици. Док смо као врста преживели стотине хиљада година суочени са природним опасностима, технолошки напредак последњих деценија створио је претње без преседана.

Нуклеарни рат остаје једна од најочигледнијих. Иако се вероватноћа глобалног сукоба смањила након Хладног рата, поновне тензије и модернизација арсенала одржавају овај ризик живим. Поред директног уништења, такав рат би могао да изазове „нуклеарну зиму“, у којој би дим и чађ блокирали сунчеву светлост, што би довело до колапса пољопривреде и масовне глади.

Развој биотехнологије отворио је врата стварању синтетичких патогена

Док су природне пандемије кроз историју односиле милионе живота, генетски модификован вирус могао би да комбинује најгоре особине познатих болести: високу заразност, дугачак период инкубације и стопостотну смртност.

Такав патоген, било да је случајно пуштен из лабораторије или намерно употребљен као биолошко оружје, могао би да се прошири светом пре него што бисмо успели да реагујемо.

Најзад, ту је и вештачка интелигенција (АИ). Водећи светски стручњаци упозоравају да би развој суперинтелигенције, машине далеко паметније од људи, могао да представља егзистенцијални ризик ако њени циљеви не буду савршено усклађени са нашим.

Проблем није у томе што би АИ постала злонамерна, већ што би у потрази за остварењем својих циљева могла да нас посматра као препреку, са катастрофалним последицама.

Космичка лутрија и геолошке темпиране бомбе

Иако су антропогени ризици у фокусу, не смемо заборавити ни природне катастрофе које имају моћ да збришу цивилизацију. Удар астероида пречника неколико километара ослободио би енергију хиљадама пута већу од највеће нуклеарне бомбе.

Примарна опасност не би била сама експлозија, већ „ударна зима“, изазвана прашином која би заклонила Сунце. Сличан сценарио могао би да изазове и супервулкан. Ерупција калдере попут оне у Јелоустону избацила би у атмосферу огромне количине пепела и сумпор-диоксида, што би изазвало глобално захлађење, уништило усеве и довело до колапса екосистема. Иако су овакви догађаји ретки, геолошки записи потврђују да се дешавају у интервалима од неколико десетина или стотина хиљада година.

Оно што додатно забрињава јесте начин на који се ови различити ризици преплићу, стварајући оно што аналитичари називају концептом поликризе.

Климатске промене могу да изазову несташицу хране, што доводи до политичке нестабилности и сукоба, а све то нас чини рањивијим на пандемију. Наш глобално повезан систем, иако ефикасан, истовремено је и крхак.

Поремећај у једном делу света може се попут таласа проширити кроз ланце снабдевања, финансијска тржишта и дигиталне мреже, појачавајући почетни шок до катастрофалних размера.

Филозоф са Оксфорда Дерек Парфит поставио је мисаони експеримент који сугерише праву меру онога што је на улогу. Замислите три сценарија: мир; нуклеарни рат који убија 99 одсто светске популације – нуклеарни рат који убија 100 одсто популације.

Већина људи би рекла да је разлика између првог и другог сценарија већа него између другог и трећег. Парфит тврди супротно: разлика између 99 и 100 одсто је неупоредиво већа. Губитак од 99 одсто је незамислива трагедија, али човечанство би преживело. Губитак од 100 одсто значи уништење не само садашњости већ и целокупне будућности.

Та будућност је, према проценама, огромна. Земља ће остати насељива још око милијарду година. Ако би човечанство опстало, потенцијал за будуће генерације, за њихова искуства, уметност и сазнања, готово је бесконачан.

Из те перспективе, смањење егзистенцијалног ризика, чак и за најмањи проценат, постаје један од најважнијих моралних императива нашег времена. Како је то формулисао Карл Саган, изумирање није само смрт милијарди већ „поништавање целокупног људског подухвата“.