Потенцијално настањива супер-Земља откривена на само 25 светлосних година од нас

Једно од најбољих места за потрагу за животом изван Сунчевог система можда се налази практично у нашем космичком суседству. Планета GJ 3378b, први пут идентификована 2024. године у орбити око црвеног патуљка GJ 3378, могла би бити још сличнија Земљи него што су почетна посматрања наговештавала.

Реч је о такозваној супер-Земљи – планети већој од Земље, али довољно малој да, према досадашњим сазнањима, има стеновит састав. Управо су такви светови међу најзанимљивијим кандидатима у потрази за животом, јер је Земља за сада једина позната планета која га подржава.

Нова серија детаљних посматрања потврдила је да се GJ 3378b и даље налази на идеалној удаљености од своје звезде да би на њеној површини могла да постоји течна вода – један од основних предуслова за живот какав познајемо. Истовремено, процена њене масе значајно је прецизирана: уместо раније процењених 5,3 Земљине масе, сада се сматра да она износи око 2,3 Земљине масе.

То значи да је много вероватније да је реч о стеновитој планети. Како се налази на свега 25 светлосних година од Земље, GJ 3378b постаје још привлачнији кандидат за будућа истраживања њене потенцијалне настањивости.

Према тиму који је предводио астроном Пол Робертсон са Универзитета Калифорније у Ирвину, а чији је рад објављен у часопису The Astrophysical Journal, ова планета спада „међу потенцијално најсличније егзопланете познате у соларном суседству у кругу од 10 парсека. Ово је врло узбудљиво“, каже Робертсон.

„То је један од наших најближих космичких суседа. Двадесет пет светлосних година звучи као велики пут, али Млечни пут је широк око 100.000 светлосних година, тако да је, у том смислу, ово практично наше прво суседство", истакао је Робертсон.

Потрага за световима који би могли да подрже живот

Једно од највећих питања савремене астрономије јесте да ли је Земља јединствена у својој способности да буде дом живота.

Научници још покушавају да утврде које су све особине неопходне да би нека планета била настањива. То укључује тип звезде око које кружи, архитектуру читавог планетарног система, присуство атмосфере, могућу тектонску активност и бројне друге факторе.

Неке од тих карактеристика много је теже открити од других, па истраживачи најчешће почињу од такозване настањиве зоне.

То је област око звезде у којој температура омогућава постојање течне воде на површини планете. Ако је планета сувише близу звезде, вода испарава; ако је сувише далеко, она се леди. „Наша мантра је: 'Прати воду'“, каже Робертсон.

„То је једна ствар која је неопходна сваком познатом облику живота на Земљи, па је зато то прво што тражимо када покушавамо да пронађемо окружења која би могла да подрже живот", додаје.

Следеће важно питање односи се на састав саме планете. Познато је да стеновите планете могу бити погодне за живот, јер је Земља један такав пример. Да ли живот може постојати и на другим типовима светова, још увек није познато. Због тога су управо стеновите планете најважнији кандидати у потрази за настањивим световима.

GJ 3378b привукла је пажњу астронома када је првобитна анализа показала да око своје звезде обилази за 24,73 дана, што ју је смештало право у настањиву зону.

Иако је то знатно краће од Земљине године, црвени патуљци су много хладнији и слабије сијају од Сунца, па се њихова настањива зона налази знатно ближе звезди.

Ипак, једно питање остало је отворено – стварна маса планете.

Око пет Земљиних маса представља приближну границу између две различите категорије егзопланета. Испод те вредности светови су најчешће стеновите супер-Земље, док су изнад ње вероватнији мини-Нептуни – гасовите планете са густим атмосферама.

Почетна процена од 5,3 Земљине масе налазила се управо на тој граници, па је један од главних циљева новог истраживања био да се она што прецизније одреди.

Прецизнија мерења донела охрабрујуће резултате

Истраживачи су користили читав низ инструмената са Земље и из свемира, пажљиво пратећи готово неприметно „љуљање“ звезде изазвано гравитационим утицајем планете.

„Назив игре је прецизност“, каже астроном Мајкл Ендл са Универзитета Тексас у Остину и додао: „Да бисте пронашли планете мале масе, увек трагате за изузетно слабим сигналима. Ако ваши инструменти нису довољно прецизни, нећете их открити. Једноставно не можете".

Захваљујући тим мерењима, научници су успели да много прецизније одреде и масу и орбиту GJ 3378b.

Испоставило се да планета кружи нешто ближе својој звезди него што се раније мислило, завршавајући један обилазак за 21,45 дана. И поред тога, она се и даље налази унутар настањиве зоне.

„Ова супер-Земља прима око 90 одсто зрачења од своје звезде колико Земља добија од Сунца, тако да се налази управо у идеалној зони“, каже Робертсон.

Заиста желимо да сазнамо да ли смо сами у Универзуму

Нова процена масе од 2,3 Земљине масе додатно учвршћује претпоставку да је реч о стеновитој супер-Земљи.

Ипак, то не значи да је GJ 3378b заиста настањива. Да би течна вода могла трајно да постоји на површини планете, неопходна је атмосфера. Без ње би вода брзо испарила или се изгубила у свемирском вакууму. За сада не постоји начин да се са сигурношћу утврди да ли GJ 3378b поседује атмосферу.

Додатни проблем представља чињеница да су црвени патуљци знатно активнији од Сунца. Они често производе снажне бакље и избацивања короналне масе, која могу постепено да „одувају“ атмосферу планета које им круже у непосредној близини.

Ипак, упркос тим неизвесностима, ново истраживање сврстава GJ 3378b у сам врх листе планета које би требало детаљно испитивати у потрази за могућим знацима живота.

„Крајњи циљ су биосигнатуре. Заиста желимо да сазнамо: 'Да ли смо сами у Универзуму?'“, каже Ендл.

„Још смо у фази истраживања нашег космичког суседства и покушавамо да пронађемо планете око најближих звезда, јер ће управо на њима бити најлакше открити евентуалне биосигнатуре. Ова планета нас доводи корак ближе том циљу и помаже нам да боље упознамо своје најближе космичке суседе, као и да откријемо који би од њих могли бити погодни за живот", додаје астроном Мајкл Ендл са Универзитета Тексас.

Истраживање је објављено у часопису The Astrophysical Journal.