Мистерија сићушних руку: Зашто је ти-рекс жртвовао удове зарад моћног угриза

Тираносаурус рекс (Tyrannosaurus rex) је био један од најстрашнијих предатора који су ходали Земљом, наоружан огромним зубима и вилицом способном да смрска кост. Ипак, једна карактеристика је одувек збуњивала и научнике и лаике: његове сићушне, готово комичне руке.

Деценијама се водила дебата о њиховој сврси, а сада тим истраживача са Универзитетског колеџа Лондон и Универзитета у Кембриџу верује да има одговор. Њихово откриће указује на то да су се предњи удови смањивали како би уступили место еволуцији још смртоноснијег оружја – огромне главе и чељусти.

Глава испред руку

Како би решили ову палеонтолошку загонетку, научници су анализирали 82 врсте теропода, двоножних диносауруса месождера. Резултати су показали јасан образац: краће руке су се независно појавиле у пет различитих група диносауруса, укључујући и тираносауриде, породицу којој припада ти-рекс.

Студија је открила снажну и доследну везу између скраћења предњих удова и развоја великих, моћних лобања и вилица.

„Сви знају да је ти-рекс имао мале руке, али и други џиновски тероподи су еволуирали тако да имају релативно мале предње удове“, изјавио је водећи аутор студије Чарли Роџер Шерер, докторанд на Одсеку за науке о Земљи на Универзитетском колеџу. Он истиче да је, на пример, Карнотаурус имао „смешно сићушне руке, мање чак и од ти-рексових“.

„Покушали смо да разумемо шта је покретало ову промену и открили смо јаку корелацију између кратких руку и великих, снажно грађених глава", објаснио је Шерер.

Истраживачи верују да је разлог за овај еволутивни компромис био начин исхране. У то време, плен ових предатора, попут џиновских диносауруса биљоједа из групе сауропода, постајао је све већи. За лов на такве дивове, канџе и хватање рукама постали су мање ефикасни од једног, разорног угриза.

Случај „користи или изгуби“

Како су се предатори све више ослањали на своје застрашујуће вилице да би савладали плен, њихове руке су губиле своју примарну функцију. Еволуција је следила једноставан принцип: органи који се не користе постају терет и временом се смањују.

Глава је преузела улогу руку као главно средство напада, што је довело до њиховог постепеног смањивања током милиона година.

„То је класичан случај принципа 'користи или изгуби' – руке више нису биле корисне и њихова величина се временом смањила“, рекао је Чарли Роџер Шерер у изјави за Би-Би-Си.

„Покушај да канџама зграбите и повучете сауропода дугог тридесет метара није баш идеалан. Напад и држање пленом помоћу вилице вероватно је било много ефикасније“, додаје палеонтолог.

Другачија објашњења и могуће функције

Иако је хипотеза о „глави испред руку“ тренутно водећа, постоје и друге теорије. Палеонтолог Кевин Падијан је 2022. године сугерисао да су се руке смањиле како би се избегле случајне, али фаталне повреде током групног храњења.

У метежу око лешине, дугачке руке би биле изложене ризику да их други тираносауруси случајно или намерно одгризу, што би довело до тешких инфекција и смрти.

Упркос својој величини, руке ти-рекса нису биле потпуно бескорисне. Анализа скелета показује да су имале снажне мишиће и добро развијен рамени појас, што указује да су ипак имале неку функцију.

Неки научници сматрају да су могле да служе за придржавање женке током парења, као помоћ при устајању са тла или за стабилизацију током лова, јер је снажан угриз стварао огромну силу.

Занимљиво је да су млади ти-рексови имали пропорционално веће руке, па је могуће да су их користили за лов, док је та функција опадала како су одрастали и њихове вилице јачале.

Ову идеју о еволутивном тренду поткрепљује и откриће нове врсте џиновског предатора Meraxes gigas у Аргентини. Иако није у блиском сродству са тираносаурусима, и он је имао огромну главу и сићушне руке, што указује на то да су различите лозе месождера независно дошле до истог ефикасног решења за лов на велики плен.

Палеонтологија је поље које се непрестано мења, а свако ново откриће додаје делић слагалици о животу ових фасцинантних створења.

Идентификација Tyrannosaurus mcraeensis, старијег рођака ти-рекса, и дебате о статусу „патуљастог тиранина“ Nanotyrannus помажу научницима да створе потпунију слику екосистема касне креде и еволутивних притисака који су обликовали најпознатијег предатора свих времена.