Два древна трага: Нова студија открива зашто је велика већина људи деснорука

Није важно одакле сте или из које културе потичете – готово девет од десет људи су дешњаци. Јесте ли се икада запитали зашто? Према новом истраживању, ова склоност потиче још од наших далеких предака хоминина.

Чини се да једну руку преферирамо у односу на другу зато што ходамо на две ноге, а наш већи мозак је „одлучио" да фаворизује десну. То значи да нисмо само ми, Хомо сапиенси, врста са израженом преференцијом. Тим научника је проценио да су и неандерталци такође већином били дешњаци, а што се више удаљавамо од нас на породичном стаблу, та склоност генерално слаби.

„Ово је прва студија која тестира неколико главних хипотеза о људској доминантној руци у јединственом оквиру", наглашава Томас Пишел, еволуциони антрополог са Универзитета у Оксфорду.

„Посматрајући бројне врсте примата, можемо почети да разумемо који су аспекти доминантне руке древни и заједнички, а који су јединствено људски", додаје Пишел.

Претходна истраживања су већ показала да је склоност ка левој или десној руци углавном одређена генетиком, а фетуси показују преференцију већ у осмој недељи у материци.

Али прича сеже много даље од наших непосредних предака. Археолошки докази, први пут објављени 2016. године, сведоче да су хоминини фаворизовали десну руку још пре 1,8 милиона година.

Анализа 41 врсте примата открила људску јединственост

У новој студији, научници са универзитета у Оксфорду и Редингу кренули су да истраже како, када и зашто је ова преференција настала. Постојале су хипотезе да је дешњаштво почело када су наши преци почели да користе алат, сишли са дрвећа, почели да ходају усправно или у време биолошких промена попут повећања телесне масе или величине мозга.

Тим је започео мета-анализом података о више од 2.000 јединки из 41 врсте мајмуна, укључујући и људе. Ови подаци су затим испитани помоћу модела који узимају у обзир еволуционе односе међу врстама.

Истраживачи су тражили знакове склоности једној руци у односу на другу и јачину те преференције. За већину врста било је мало доказа о било каквој склоности, али људи су се истицали као аномалија са снажном преференцијом за десну руку. Једино је источнојавански лангур (Trachypithecus auratus) имао јачу склоност ка десној страни, док су, занимљиво, орангутани и прћасти мајмуни показивали благу склоност ка левој руци.

Када су истраживачи испитали који од претпостављених фактора играју улогу, открили су да су најјаче везе са доминантном руком имали величина мозга и релативна дужина руку и ногу.

Древна прича у две фазе: Усправан ход и већи мозак

Из ових података, тим је могао да екстраполира модел на наше изумрле рођаке, попут неандерталаца, како би видео да ли су и они имали склоност ка једној руци. Из података се појавио фасцинантан образац, са Хомо сапиенсом који се уклапа у јасан еволутивни тренд.

Наши старији преци, попут Аустралопитекуса афаренсиса, показивали су само благу склоност ка десној руци. Али до тренутка када се род 'хомо' појавио на сцени, та склоност је јачала. Хомо ергастер и Хомо еректус су у моделу показивали све већу склоност десној руци, а неандерталци, наши најближи рођаци, још јачу, одмах иза нас.

Занимљив изузетак који потврђује правило могао би бити Хомо флоресиенсис – такозвани „хобити" из Индонезије. Они су имали врло благу преференцију за било коју руку, отприлике на нивоу данашњих шимпанзи (Pan troglodytes). Ово би могло да подржи хипотезу истраживача да су велики мозак и бипедализам (усправан ход) покретали развој дешњаштва. Уосталом, ови „хобити" су имали релативно мале мозгове и нису се у потпуности одрекли пењања по дрвећу.

Заједно, налази говоре да се ова особина фаворизовања једне руке тако снажно развила у две фазе. Прво, наши преци су почели да ходају усправно, што је ослободило њихове предње удове за друге послове и омогућило рукама да еволуирају у осетљиве инструменте фине моторичке контроле на које се данас ослањамо.

Али зашто је онда 90 одсто нас „изабрало" десну руку, у ономе што би у суштини требало да буде ствар чисте случајности? То би могло да се сведе на начин на који су наши мозгови ожичени, тако да се свака хемисфера специјализује за различите задатке. Како се та неуронска ефикасност развијала и мозгови постајали већи, преференција десне руке могла је да постане „уграђена", обележавајући другу фазу у овом развоју.

„Почетна промена у кретању изазвана бипедализмом може се посматрати као пружање еколошких и анатомских прилика за мануелну специјализацију, док је енцефализација можда касније ојачала и даље каналисала обрасце латерализације на нивоу популације", пишу истраживачи.

Научници указују да су пред нама и даље отворена питања, попут оног зашто леворуки људи уопште постоје у популацији, али и да ли се слични еволутивни обрасци могу видети код других животиња са преферираним удовима, попут папагаја и кенгура.

Истовремено, савремена истраживања настављају да бацају светло на неуролошке разлике, потврђујући да је леворукост чешћа код неких неуродивергентних особа и да може пружити предност у одређеним спортовима, чинећи овај еволутивни „изузетак" фасцинантним пољем за будуће студије.