Да ли је време плод наше маште

Када сте се последњи пут тркали са неумољивим сатом? Можда сте прескочили доручак, знојили се, потрошили новац на такси или пропустили да проведете време са породицом. Многи од нас су постали робови времена, а велики део дана проводимо јурећи за састанцима и роковима. Али шта је то што покушавамо да победимо?

Склони смо да замишљамо време као непрекидно и нешто са чим се не може преговарати, оно тече, откуцава негде у свету, немогуће га је успорити или зауставити.

Па ипак, нова научна слика је да такво „време на сату“ уопште није самостална, физичка појава. То је математички алат или „уређај“ за књиговодство – користан за координацију наших интеракција, али без сопственог независног постојања.

Као што је случај и са другим кључним иновацијама, попут новца, више не можемо без њега. Али можда ће нам разоткривање мита о сату помоћи да се фокусирамо на то како живот заиста иде напред и колико моћи имамо да га обликујемо.

Од рођења смо ретко ван домашаја неког облика сата, а једна од првих ствари коју деца науче је да је важно да будемо тачни, то јест да не сме да се касни. Па ипак, времена има мање него икада пре.

Психолози су идентификовали пораст „временске глади“ – што ефикаснији и продуктивнији покушавамо да будемо, што прецизније меримо време и што више покушавамо да уредимо претрпане распореде, то мање времена заправо осећамо да имамо.

Овај осећај има велики утицај на квалитет живота. Студије показују да људи који доживљавају „временску глад“ имају мање шансе да раде ствари у којима уживају, здраво се хране, траже медицинску помоћ када им је потребна или помажу једни другима. Можемо остати заглављени у зачараном кругу јурњаве за секундама док имамо све мање времена.

Немамо чула нити органе за детекцију проласка времена

Време је неухватљиво и на друге начине. Немамо чула нити органе којима бисмо осетили време. Такође, немамо ни посебне регије мозга за праћење протока времена.

Наш доживљај времена може веома да варира: минути никако да прођу ако нам је досадно или нам је непријатно; сати лете ако смо узбуђени или се забављамо. Осећај нас лако може преварити колико је времена прошло.

У одређеним околностима, наш осећај за време може чак и да се креће у круг, да се распадне или потпуно стане.

Тако на пример Лара пати од стања које се зове акинетопсија, у којем догађаји не теку глатко већ у наглим скоковима. Када сипа чај, течност се појављује као замрзнути стуб у ваздуху, пре него што изненада прелије шољу.

Особа са дијагностикованом психозом може описати како је више пута поново проживљавала истих 30 минута. У измењеним стањима свести време се може додатно „искривити“ и неколико тренутака продужити на више година.

Уместо да буду пуке грешке или изобличења, ови ефекти одражавају нешто дубље: улогу коју сви играмо у стварању сопственог времена. Јер чак ни космолози, мерећи универзум, не проналазе никакву покретну реку времена. Већина верује да не постоји физички ток догађаја изван наше перцепције, нема тренутка „дешавања“ или „постајања“ у којем будућност клизи у прошлост.

„Прошлост никада није мртва. Она чак није ни прошла“

Квантни физичари такође остају празних руку. Чувени експеримент дуплог прореза (double-slit experiment) показује да избор начина мерења фотона утиче на оно што истраживач посматра: да ли путује кроз један прорез, попут честице; или кроз оба, попут таласа.

Али постоји мање позната варијанта овог експеримента, у којој физичар не одлучује које ће мерење извршити до последњег тренутка.

У овом случају, избор истраживача, у тренутку мерења, очигледно утиче не само на тренутни статус честице коју проналазе, већ и на путовање које је већ завршила: чак се и „прошли“ догађаји одвијају док гледамо. Као што је писац Вилијам Фокнер написао: „Прошлост никада није мртва. Она чак није ни прошла“.

Време је, дакле, мање универзална истина него карактеристика начина на који интерагујемо са светом. Овај увид се огледа у начину на који неке аутохтоне заједнице доживљавају време. Ајмара народ у Чилеу, на пример, не види будућност као да је испред њих, као што бисмо ми могли, већ скривену иза њих, невидљиву и неспознатљиву. Амондаве из Амазона уопште немају сатове, нити реч за „време“.

Оно што нам остаје, када се ослободимо космичког сата, јесте „проживљено време“ – наше лично, прилагодљиво искуство промене.

Ово нам омогућава другачији начин размишљања о томе како наши животи напредују, што би нас могло ослободити неумољивог откуцаја сата. Проживљено време се разликује од времена на сату јер није дефинисано нумеричким бројачем који сече ствари на секунде, милисекунде или микросекунде.

Сат је алат, а не господар

Сваки тренутак је више као ћилим, исткан од промена које се дешавају у више временских скала. Када чујете музику, ноте имају смисла само као део дуже фразе или композиције; да бисте пробали омиљено јело или препознали вољену особу, није потребан само један тренутак, већ читав живот пун сензација и искустава.

То је креативни процес који је важан не само за наш осећај времена, већ и за то ко смо. Ако седите у кафићу, испијате кафу, ишчекујући долазак пријатеља док замишљате успомену коју обоје делите, цртате прошлост, садашњост и будућност у једно људско „сада“.

Да бисте се борили против „временске глади“, подсетите се да је сат алат, а не господар. Чувајте се дигиталних упозорења и аларма који вам деле дан на све мање делове; свесно се удаљите од брзо променљивих сензација ка стабилним, дугорочнијим нитима.

Иако сви морамо да поштујемо рокове, обратите пажњу успут на богат образац променљивих веза које нас повезују са сваким тренутком: непосредни ток смењивања у разговору; дневни ритам путовања на посао; појава пролећног цвећа; природни циклуси светлости и таме.

За разлику од времена на сату, проживљено време се шири што се више фокусирамо на њега, постајући богатије уместо да се сужава или скупља. Уместо нечега што јуримо и никада не ухватимо, то је ток који нас носи и повезује једне са другима. И уместо да буде наметнуто споља, проживљено време долази изнутра – од онога чему посвећујемо пажњу и како комуницирамо са светом.