Зашто нам се чини као да се свет распада и да ли смо то могли да предвидимо

Нашу свакодневицу одликује регуларност. Можемо да наручимо производе онлајн и очекивати када ће стићи. Можемо да пијемо кафу у „Старбаксу“ било где у свету, и она ће отприлике бити истог укуса. Али наш свет се мења брже него икада раније. Последица тога је да када ствари крену по злу, ефекти таласа су много дубљи и много непосреднији.

„Заправо смо створили нестабилан свет у коме се 'Старбакс' потпуно не мења из године у годину, али се режими смењују, а реке пресушују. Дакле, када смо покушавали да разумемо зашто се ствари дешавају у друштвеним системима, стари начин размишљања често је укључивао оно што се назива линеарна динамика. Другим речима, мали узрок има мали ефекат, а велики узрок има велики ефекат, а однос између њих је линеаран. Начин на који свет заправо функционише је нелинеаран, а то значи да понекад веома мала промена може произвести веома велики ефекат”, објашњава проф. Брајан Клас у интервјуу за портал Биг тинк.

Теорија сложених система

У историји покушаја разумевања друштвених промена, постојало је неколико кључних претпоставки које су биле погрешне, али су понекад биле корисне како би се макар покушало да се разуме веома сложен свет.

Последица има узрок

Једна од првих претпоставки са којом почињемо када желимо да установимо зашто се нешто дешава, јесте да иза тога постојати јасан узрок.

„Тако, на пример, помислите на атомску бомбу која је бачена на Јапан. Да се неке ствари нису догодиле, до овога не би дошло. Дакле, да се битка за Мидвеј није догодила, или да се Алберт Ајнштајн није родио, или да наслаге уранијума нису настале геолошким силама, све ове ствари су морале да постоје баш такве какве су биле да би се тај догађај догодио тачно 6. августа 1945. Па ипак, наши модели се не сналазе добро у покушају да разумеју бесконачан број узрока који производе једну последицу”, додаје политиколог.

Ако разумемо компоненте, разумећемо систем

Друга претпоставка коју имамо, а коју теорија комплексних система доводи у питање и за коју нам говори да је погрешна, јесте да ако само разумемо компоненте појединачног система, самим тим ћемо разумети и цео систем.

Међутим, ово је нетачна претпоставка, напомиње Клас, зато сто сложени системи нису исто што и компликовани системи. На пример, швајцарски сат је компликован, али не и сложен. У њему је милион међусобно повезаних делова, које морају да раде да би сат заиста обављао своју функцију. Али се не прилагођава унутар система ако се нешто поквари. Ако се један део сата поквари, сат једноставно престаје да ради.

Сложени систем је другачији, он је адаптиван. И то можемо лако да замислимо. У саобраћају, ако неко испред нас закочи, осим у изузетним случајевима, други аутомобили неће наставити да се крећу и ударају један у други. Они такође коче и то утиче на цео систем.

„Ова адаптација коју имамо у сложеном систему значи да не можете само да разумете саставне делове. Морате тачно да разумете како они међусобно делују.“

Употреба образаца из прошлости

Трећа велика претпоставка, а то је нешто што је потпуно централно за друштвене науке и многа разумевања промена у прошлости, јесте да ако је нешто био образац узрока и последице у прошлости, биће и образац узрока и последице у садашњости или у будућности.

Филозоф Дејвид Хјум је идентификовао овај проблем пре много стотина година. Проблем је у томе што се свет брже мења него икада раније, што значи да је најмање вероватно да ће се обрасци прошлости применити на наш садашњи тренутак или на будућност.

На пример, вештачка интелигенција је такође таква, јер учи на основу прошлих образаца, а затим покушава да развије моделе, вођене машинским учењем, који нам могу помоћи да се снађемо у неизвесности у будућности. Али ако се основни свет променио, онда та анализа неће бити само погрешна, већ ће бити опасна, наглашава Клас.

„Проблем је што ово заиста не можемо да тестирамо. Сложени системи укључују различите делове где није све једнообразно. Они међусобно интерагују и, што је кључно, прилагођавају се једни другима. Људско друштво је очигледно сложен систем. Нисмо сви исти, нисмо једнообразни. Ми смо џиновски сложени систем од осам милијарди појединаца који међусобно делују”, наводи политиколог.

Модел гомиле песка

Модел гомиле песка је подскуп онога што се назива самоорганизована критичност где имамо зрно песка и додајући зрно по зрно, на крају изградимо гомилу. У неком тренутку, гомила песка ће постати толико висока и толико нестабилна да ће бити на 'ивици хаоса', како то физичари називају.

У том тренутку, једно зрно песка може да проузрокује колапс целе гомиле. То што колапс може да произведе нешто тако ситно, а да има тако огроман ефекат, објашњава нелинеарну динамику тог система, објашњава др Клас.

„Ово је нешто што мислим да смо створили у модерном друштву због онога што се назива 'базенима привлачења'. А базен привлачења је место где ће систем тежити да се креће ка овој еволуцији током времена.”

Одличан начин размишљања о овоме је саобраћај на ауто-путу. Ако возите ауто-путем, постоји ограничење брзине. Ограничење брзине је 'базен привлачења' за тај систем. Неће сви возити 120 км на сат када је ограничење брзине 120 км на сат, али већина људи ће возити негде близу те брзине. Поред тога, аутомобили ће бити отприлике равномерно распоређени.

Наравно, увек ће неко испред вас возити много брже и нестати из видокруга, као и неко ко је далеко иза вас. Али углавном, постоји нека врста реда који произилази из мноштва међусобно повезаних појединаца који возе аутомобиле, стварајући релативно предвидљив систем.

„И то би требало да буде добро за нас јер је ефикасност главни покретач толиког дела наших модерних друштвених система. Али то значи да је 'базен привлачења' за наш свет на ивици хаоса, на апсолутној граници гомиле песка, тако да када песак падне, већа је вероватноћа да ће изазвати лавину.”

'Црни лабуд' и критично успоравање

'Црни лабуд' је термин који је сковао Насим Николас Талеб, а у основи се односи на веома значајан и редак догађај који је непредвидив. Обично је то нешто што заправо није могло да се предвиди.

Једна од ствари која производи рани знак упозорења у природним системима је нешто што се назива критично успоравање. Када дође до критичног успоравања, јављају се флуктуације које се не враћају у равнотежу. Оне почињу да постају веома непредвидиве и могу да мере колико брзо је потребно да се систем врати у нормалу. Овај систем раног упозоравања потенцијално може да нам укаже да су ствари помало нестабилне.

„Мислим да ту правимо велику грешку у разумевању друштвених катастрофа. Склони смо да кажемо: 'То је био само 'црни лабуд', а сада смо се вратили на нормалан начин на који свет функционише'. Проблем са тим је што је погрешно схваћено порекло тих црних лабудова. Развили смо гомилу песка која је толико висока да је лавина неизбежна. Зато мислим да је овде лекција за нас да мало мање дамо приоритет ефикасности и оптимизацији, да изградимо мало мању гомилу песка, како би била отпорнија“, наводи др Клас.

Фатаморгана регуларности

Када размишљамо о свом свакодневном животу и крећемо се кроз свет, склони смо ономе што проф. Клас назива фатаморганом регуларности, којом је лако бити заведен јер се ствари одвијају на веома предвидљиве начине. И због тога почињемо да мислимо: „У реду, свет се може контролисати.“ Међутим, ово је фатаморгана.

„Мислим да су ту модел гомиле песка и неке друге идеје из теорије сложених система толико важне за исправљање те фатаморгане и да нам помогну да схватимо да је то само илузија. Фатаморгана регуларности је и она да смо се заваравали мислећи да можемо да правимо прогнозе, зар не? Али свака прогноза је поништена овим догађајима 'црног лабуда'“, наглашава професор.

Довољно је, додаје Клас, да се вратимо и прочитамо економске прогнозе о томе како би свет изгледао 2020. године, написане крајем 2019. Те прогнозе су биле невероватно погрешне, зато морамо да имамо у виду да неке од динамика које нам се догађају, никада нисмо могли да замислимо.

„Постоје ствари које називамо радикалном неизвесношћу, где једноставно не можемо да разумемо будућност ни на који могући начин јер нам та идеја чак ни не пада на памет. Не можемо да укротимо свет, не можемо тачно да предвидимо. И зато постоје ствари које морамо да одвојимо од питања на која морамо да одговоримо од питања на која не морамо да одговоримо. Ако поделимо делове света у којима морамо да покушамо да се снађемо кроз ову неизвесност, мало ређе ћемо испадати будале, а то ће бити добро за наша друштва“, закључује професор Рајан Клас.