„Проклетство" Тутанкамонове гробнице могло би да крије тајно једињење за борбу против рака

Врста, названа aspergillus flavus, иако се везује за фараоново проклетство, могла бити медицинско изненађење. Нова студија, коју су водили молекуларни инжењери са Универзитета у Пенсилванији (Upenn), открила је да ова посебна гљивица поседује једињења за борбу против рака.

У лабораторији, када су њени природни производи помешани са ћелијама рака људске леукемије, показали су снажне ефекте. Када су модификовани, чак су деловали једнако добро као и неки лекови за хемотерапију.

Једињења се скраћено називају RiPP (рибозомално синтетизовани и посттранслационо модификовани пептиди), а производе их различити организми, укључујући биљке и бактерије.

Последњих година, и RiPPS биљног порекла – показали су велики потенцијал у борби против неких врста рака, али гљивични RiPPS нису толико истражени и могу се погрешно идентификовати због својих јединствених структура.

„Иако је пронађено само неколико врста, скоро сви имају јаку биолошку активност“, каже главни аутор и биомолекуларни инжењер Ћијује Није са Универзитета Пенсилваније, и додаје: „Ово је неистражена област са огромним потенцијалом.“

A. flavus се налази широм света у органском материјалу који се раслаже, а његове жуто-зелене споре могу заразити усеве, као и плућа сисара. Код људи, инфекција аспергилозом може довести до хроничних плућних стања која могу бити фатална ако се не лече.

Године 1973, неки од научника који су отворили гробницу пољског краља прерано су умрли. Микробиолог у то време пронашао је доказе о а. flavus у гробници, што је довело до претпоставке да је то оно што је убило истраживаче.

Та логика је затим примењена на необичне судбине радника и грофа који је присуствовао отварању гробнице египатског фараона Тутанкамона почетком 20. века, и који умро неколико дана после. Преминуло је и неколико радника.

Улога аспергилуса (aspergillus flavus) у овим смртним случајевима подстакла је машту. Али та гљивица је привукла озбиљну пажњу научника тек у модерном добу.

Инспирисани другим студијама које су повезале a. flavus са антиканцерогеним дејством, Ни и колеге су скенирали десетак различитих сојева аспергилуса у потрази за RiPP-овима.

Користећи метаболичке и генетске технике, фокусирали су се на четири различита пречишћена једињења са сличним, сложеним структурама. Назвали су их асперигимицини.

У лабораторијским експериментима, два од четири асперигимицина показала су високу моћ за борбу против ћелија леукемије, иако ниједно није деловало на ћелије рака дојке, јетре или плућа.

Када су истраживачи модификовали један RiPP и додали масни молекул (липид), једињење је показало појачану антиканцерогену активност на неколико различитих ћелијских линија леукемије и ћелијској линији рака дојке.

У ствари, овај измењени RiPP је деловао равноправно са два хемотерапијска лека које је одобрила ФДА за леукемију: цитарабин и даунорубицин.

Аутори студије, који долазе из разних институција широм Сједињених Држава и Португала, сматрају да њихова супституција липида утиче на то како активност одређеног гена омогућава леку да се боље инфилтрира и остане унутар ћелија рака, ометајући репликацију.

„Сазнање да липиди могу утицати на то како овај ген транспортује хемикалије у ћелије даје нам још један алат за развој лекова“, каже Ни.

Скоро век након што су нам гљивице омогућиле да имамо лек пеницилин, ови необични облици живота усмеравају нас у правцу још једног потенцијалног напретка.

Студија је објављена у часопису Nature Chemical Biology.